Ne volim skromnost. Ne znam čemu ona služi. Da se pred drugima predstavimo gori nego što jesmo? Da stvorimo lažnu sliku o sebi? Da izgledamo kao neko ko je nesposoban za objektivnu samospoznaju? Neka mi neko kaže, šta je to skromnost i zašto je ona vrlina. Za mene je skromnost nešto licemerno, jer se bazira na laži. A laž i licemerje ne podnosim. Pusti druge da lepo govore o tebi, a ti ćuti. Niti me zanima šta drugi pričaju o meni, niti ću da ćutim o bilo čemu. Govoriću o onome što jeste i kako jeste. Govoriću istinu. Skromnost nije ništa bolja od hvalisavosti i nadmenosti. To su dve nerealne krajnosti koje podjednako promašuju ono realno što je u sredini. Kad se neko hvali bez pokrića, to je uvek providno, nekako jadno i blamirajuće. Kad je neko lažno skroman, mene tu isto žulja ova laž i podređivanje istine nekim drugim ciljevima. A kad je neko zaista skroman, taj je naprosto glup, jer očito ne percipira sam sebe kako treba. U svakom slučaju, kako god okreneš, ne mogu da nađem opravdanje nijednom izvrdavanju istini, a kamoli da to nazovem vrlinom.
Zašto se onda skromnost toliko ceni? Pre svega zato što ljudi ne detektuju istinu/laž kao nešto bitno za njihov odnos prema svetu. Ljudi su zavedeni konstelacijama kulture, običajnosti, građanskog morala, do te mere da ne vide ni mogućnost za drugačiji diskurs, koji bi se zasnivao na nekim drugim vrednostima. Oni pokušavaju da svojim razmišljanjem i ponašanjem zadovolje očekivanja društva čiji su član i da od strane tog društva budu prihvaćeni. Ne zanima ih kako jeste, već samo kako treba.
A ja sam se rodila s jednim defektom. Fali mi „organ“ za uzimanje u obzir bilo čega što nije istina/laž, realno/nerealno. Sve te društvene zavrzlame vidim kao neki suvišni šareni papir u koji su umotane istina i laž. Impuls iz kog započinju sve moje interakcije sa svetom teži da taj papir strgne i pokida u komadiće. Mene fizički iritira svako uvijanje, prodavanje magle, kaklulisanje i palamuđenje. Dobijem tikove na jednom oku, naoštrim jezik da para uši i nemam nimalo milosti. To je neka vrsta pomračenja svesti, koja na kraju tunela vidi samo svetlo oslobođene istine i ništa drugo.
Drugi razlog što je skromnost na ceni, jeste činjenica da se ljudi nerado i sa jako malo samopouzdanja odlučuju da za nešto kažu „ovo je istina“ ili „ovo je laž“. Ljudi ne veruju sebi, ne veruju svojim očima i ušima. Kad vide nešto lepo ili ružno, reći će „ukusi su različiti“. Kad se govori o istini, reći će da istina ne postoji. Taj beskonačni relativizam u koji se ušuškala ljudska nesigurnost, sa druge strane je veoma samouveren i pragmatičan kada su u pitanju društveni kodeksi i navike. Izvinjavam se, ali meni je sve to apsolutno izopačeno. Osećam se kao vanzemaljac u ovom svetu. Ja se usuđujem da stvari nazovem istinitim i lepim, jer verujem u njih i verujem u svoj sud. To ne znači da mislim da sam nepogrešiva. Ako pogrešim, priznaću grešku i ispraviću se. A onda ću u tu novu istinu da verujem podjednako beskrajno, dok ne naiđem na nešto što će da je opovrgne.
Život nikad nisam zamišljala kao uzdržanost i ustručavanje. Nigde se čovek ne oseća tako lepo, ispravno i ispunjeno, kao u središtu istine u koju veruje. Makar ta istina bila prolazna, makar ostatak sveta ne verovao u nju. Dajte šansu svojim lepotama, realnostima i istinama. Kad vam ih neko argumentovano pobije, pošteno ih odložite. Kad dotraju, zamenite ih za nove. Ali nemojte biti kukavice, skromni ljudi, ugađači društvu, cinici, relativisti. Zakoračite u sebe, i u svemir, sa samopouzdanjem onoga kome je dato da vidi stvari onakve kakve jesu.
