Ja živim u balonu. Nikad nisam morala, ni osećala potrebu, da radim. Nikad nisam bila deo kolektiva (ako izuzmemo porodicu i školu). Nikad nisam morala nikoga da trpim, da se prilagođavam ili sukobljavam. Nisam bila izložena ljudima i nisam svoje biće oblikovala na osnovu interakcije sa njima. Nemam nikakav gard, ni ljušturu, gola sam. To sam što jesam, kakva god da sam. Čak me i ne zanima kakva sam, jer ne posmatram sebe kroz te druge oči. Živim u središtu vlastitog subjekta. I da, gola sam. Na ulici, po muzejima, na rasprodajama u Zari, u redovima za burek, u svojoj sobi, na koncertima i u parkovima, gola sam. Ali ljudi to ne vide. Jer ne polaze od premise da neko može biti go u svetu. Oni moju kožu razumeju kao modu. I niko tu nije ni dobar ni loš, bolji ni gori. Ja često njihovu garderobu vidim kao kožu. Jer polazim od pretpostavke koja je meni najprirodnija – da su svi goli kao ja. U tom uzajamnom nerazumevanju iskrsnu sporadični konflikti sa svetom, koje uvek izaziva onaj ko je ustremljen ka spolja, dakle ne ja.
Ima raznih ljudi. Pametnih, glupih, uspešnih, ambicioznih, neostvarenih, istraumiranih, zajedljivih, ciničnih, angažovanih, agresivnih, dokonih, nesigurnih, nesrećnih, i ako istupaš javno, bio odeven ili go, neminovno je da ćeš s vremena na vreme biti nečija meta. Moje oči su zacementirane ka spolja, ja celi kosmos posmatram iznutra, iz sebe i kroz razgovor sa sobom. Tom putovanju nema kraja, jer je duša beskrajna. Ne bavim se ni lokalnim ni globalnim pričama, ne znam šta se dešava u savremenom svetu, ne znam imena ljudi, ne znam ko su današnji autoriteti, ni oni koji se makljaju u mulju da bi isplivali na nebo autoriteta. Vidim oči svog psa, oči svog deteta i muža, par toplih očiju ljudi koji dolaze na moju radionicu poezije, nekoliko prijatelja za koje me ne veže nikakav interes sem golog prijateljstva i tu se vidokrug završava. Ne ganjam ljude, ne uhodim, ne pratim tajno ni javno, ne komentarišem ako nemam šta lepo za reći i živim tako u tom mehuru koji pluta svemirom kao kakva organska tvorevina koju nisam imala u planu da gradim, koji je sam izrastao iz mene i stvorio savršeni ekosistem za jednu golu dušu.
S vremena na vreme u taj zatvoreni sistem uleti neko koplje od spolja, od osobe koju ne poznajem, a koja umesto da se bavi sobom, ima problem sa mojim postojanjem, i ta strelica me trgne iz kontemplativnog zena. Postanem svesna da nisam sama, da me ljudi posmatraju, da je jedna strelica doletela, a ko zna koliko njih me ima na nišanu. Razmišljam o tim životima. Nisu to samo bubuljičavi anonimusi iza tastatura koji iskaljuju frustraciju kroz sajber hejt. To su i uspešni, rekao bi čovek, ostvareni i normalni ljudi. Neki čak važe za umetnike, ljudi im veruju, traže u njihovim delima ono najčistije i najsvetije, traže spas. A kako da nađu spas u delu jadnika čija duša smrdi na jed i zlobu? To je ono što me zabrinjava. Lažni umetnici. Kao lažni proroci. Opasniji od lažnih lekara. Jer nadrilekari mogu da izazovu smrt pojedinca, a nadriumetnici su simptom odumiranja celih društava i kultura.
Ne preostaje nam ništa drugo dok se takvi prevaranti ne zabrane zakonom, nego da uključimo antene na svojim srcima i sami odvojimo žito od kukolja, pažljivo birajući mesta u koja ulažemo naše vreme, pažnju i nadu. A ja ću nastaviti da živim u svom golom miru koji se odupire gravitaciji i čini mi se kao da svetli u prostoru, čim se na njega zaleću noćne dlakave živuljke koje žulja vlastiti mrak.
