Gotovo da nisam ni primetila kolika se šupljina dogodila u svetskoj kinematografiji od kad smo, s pravom, kenselovali Vudija Alena zbog pedofilije. Svi smo bili šokirani i zgroženi i samo smo hteli da nam taj gnusni starac nestane s očiju. Čak i ja, koja sam do tada obožavala njegov izraz i do detalja poznavala njegov opus. Nijedna umetnost nije vredna jedne jedine dečije suze. I tu je kraj svake rasprave. Iako generalno ne pripadam kensel kulturi i nimalo je ne podržavam, ipak, kada su u pitanju pedofili, silovatelji i ubice, apsolutno sam za kensel. I tako sam za par dana, nakon dokumentarca koji je snimila njegova ćerka, zaboravila da je moj nekada dragi Alen, ikada postojao.
Sve dok se nisam zaljubila u drugu sezonu serije The White Lotus. Trebalo mi je dve-tri epizode da ukapiram da je potreba za takvom serijom nikla tačno na onom mestu sa koga smo opleveli vizuelnu umetnost od Alena. To mesto je ostalo pusto i prazno i dalo šansu svakome ko iole podseća na njega da bude upijen, posrkan, apsorbovan u publiku kao u zemlju žednu kiše. Njegov stil se ljudima ili sviđa ili ne sviđa, skoro da nema neutralnih. Ja sam uvek bila fan naturalizovanih tečnih dijaloga, pitke glume, škakljivih tema, inspirativnih ambijenata, romantizovanih neuroza, dobre filmske muzike i naizgled nepretencioznog rediteljskog ega, lišenog svake patetike i drame. Alen nam je donosio filmove koji su mirisali, golicali, lepili se za nas, elegantno i neprimetno nas uvlačeći u svoje svetove. Tu se sve vrtelo oko međuljudskih odnosa, oko njihovih egzistencijalnih nedoumica, nesigurnosti, patnji i posrnuća, arhetipskih ljubavnih situacija i živih hiperrealističnih razgovora čija je magija bila baš u tome što su se na prvu loptu činili dosadnim, zbog ležernosti svog ritma. Alen je režirao kao Ringo Star, stalno lagano kasneći za tempom, a baš to kašnjenje je puštalo muziku da diše i njega činilo genijem.
The White Lotus je serija koja u mnogim svojim kadrovima, scenama, replikama, otvoreno referira na stare filmove, jer tema druge sezone, kada se sve sabere i oduzme, jeste „nekad i sad“. Međutim, po svojoj formi i estetici kao da se u potpunosti ugleda na Alena, pogotovo na njegove kasne radove koji slave život i lepotu velikih svetskih gradova. Koliko god da su ti filmovi slabiji od nekih njegovih starijih naslova, toliko je i serija slabija od tih filmova, ali to ne znači da joj išta zameram. Sedam živopisnih epizoda čija je radnja smeštena na Siciliji, sedam puta me vodilo na putovanje, pod more, među stene, ispod plavo-belih suncobrana, u dekadntne vile, u mekane hotelske sobe, u paste i vina, u poglede i osmehe i kožu i zube ljudi koji se u tom raju vole i bore, varaju i pate, sumnjaju i teše, uživaju i plaču, provlačeći kroz svoje emocionalne vrtloge i uznemirujuće lepe ambijente, pitanja o tome ko smo bili, a ko smo sada, šta je ljubav, šta je poštovanje, postoji li vernost, jesmo li privlačniji korektni ili nekorektni, da li jedan stari svet i njegove vrednosti polako umire ili ga pak ovo vreme samo testira i možda dokazuje da drugačije ne umemo?
Dosta toga čovek može da se zapita ako pažljivo gleda Beli lotos. A ako mu nije do pitanja, može samo da se opusti i uživa, da se preseli sedam puta po sat vremena u Taorminu na Siciliji i meditira u recikliranoj sporosti jednog genijalnog, ali kenselovanog ritma.
Komentari