Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Jedna je Madona

400

Ja sam rasla u vreme kad je svet bio divovska zabava, kad su se nosili miš rukavi i naramenice, kad su kose bile natapirane, kad je šminka bila drečava, kad su pop zvezde kreirale kulturu, uticale na politiku, oblikovale moral. To je bilo vreme harizme i hrabrosti, divljaštva i nevinosti, tehnološki naivno vreme kad su vampiri u filmovima imali plastične zube i tetke iz komšiluka uz kafu prepričavale „Drakulu“, kad nijedan holivudski hit nije mogao da prođe bez scene seksa ili bar golih sisa koje su negde sevnule, kad se masovno umiralo od AIDS-a, kad se u klubove ulazilo na račun dobrog izgleda i kad su žurke trajale danima. To vreme, koje je bilo neozbiljno, ludo i politički nekorektno, iznedrilo je najveće pop zvezde koje je svet ikada imao. A kako stvari stoje, verovatno i koje će ikada imati. Madona, Fredi Merkjuri, pa i onaj gnusni pedofil Majkl Džekson, popeli su se na scenu sveta i sve nas pokosili svojom energijom. Posle njih ništa više nije bilo isto. Oni su uzeli uzde šoubiznisa u svoje ruke i jahali ga kako im odgovara. Radili su stvari kojima se cela planeta čudila, koji su potresali strukture malograđanske svesti iz temelja, praktikovali su slobodu, a to je najopasnija i najzavodljivija praksa na svetu. Nisu bili ziheri, konzervativci, njanjavci i depresivci. Stajali su na tim stejdževima kao bogovi čiji su se karakteri jasno iscrtavali i kreirali jedinstvenu prepoznatljivu sliku, poput žiga koji se utisnuo u svakog od nas.

Vreme koje im je prethodilo bilo je ozbiljnije i angažovanije, bilo je grublje i mračnije i gledalo je na pojavu nove pop kulture kao na najezdu lakih nota, slatkoće, prodavanja magle i šunda. Ali to preozbiljno vreme nije imalo kapaciteta da razume šoubiznis i njegovu moć da, naizgled površan i lepršav, pravi korenite promene u svetu.

madonna

Madona je, bez obzira šta mislili o njenom pevanju i pesmama, najveća zvezda koja se ikada pojavila na planeti. Veća i od Bitlsa. Veća i od Elvisa. Ona je žena, ponavljam – žena, koja se popela na krov sveta i uradila tamo sve ono zbog čega bi je inkvizicija stavila na lomaču. Gorela je na toj lomači mnogo puta, jer inkvizicija je i dalje živa u mnogobrojnim dušama građanskih konformista. Ona je heroina neukalupljenosti i individualizma, ženske snage, slobodne ljubavi, razbijanja svih tabua golotinje i tela… Iako u njenom opusu ima loših, osrednjih ali i jako dobrih pop pesama, to nije muzika koja će ostati za sva vremena, niti ju je ta muzika učinila pop ikonom. Ona je postala ikona zahvaljujući svemu onome što je išlo uz muziku, a to je čitava jedna filozofija života, oštra i beskompromisna estetika koja je rušila barijere i postavljala trendove, beskrajan doprinos pitanjima seksualnog oslobađanja, ženske ravnopravnosti, kao i pitanjima LGBT prava i sloboda. Sve je to ona svojom krvlju, svojim telom, umom i glasom, svojim životom, stavljala pred nas. Ona nije bila neki uštogljeni teoretičar koji nas iz puritanski zakopčane kragne uči hrabrosti, slobodi i toleranciji. Glas tog teoretičara se čuje u uskom krugu uštogljenih intelektualaca i retko kada menja išta u svetu. Madona je svojim likom i delom živela svaku revoluciju i prenosila je na milione.

Neverovatno poštovanje imam prema toj malenoj ženi od sto pedeset i kusur centimetara. Prema njenoj snazi, hrabrosti, moći. Ona odavno više nije u fokusu. Scenu su preuzeli neki drugi, drugačiji, mlađi. Vreme se promenilo. Šoubiznis se promenio. Više to nije onaj Olimp sa kojeg neki bogovi pale i žare. Sad je to šaputava Bili Ajliš i bezlična Dua Lipa i tetkasta Tejlor Svift. Ako se i pojavi neko ko malo odskače, opet je to po uzoru na one bivše zvezde, a nije im ni do kolena. Svet kao da je iz beskrajne slobode, ludila i prštanja životnom energijom napravio regres u konzervativno, impotentno i apolitočno mrtvo more u kome svi liče jedni na druge i niko nema petlju.

Outtake from the Sex Book 1992 shot by Steven Meisel.

Većina starih zvezda je prevremeno umrla, baš zbog tog intenzivnog života koji ih je sagoreo. Madona je još živa. Ona je uvek bila mudra, držala konce u svojim rukama. Nije dozvolila porocima da je obuzmu. Nije dozvolila slavi da je poludi. Jedina bitka koju, čini nam se, gubi, jeste bitka sa starenjem. Gledamo je svakodnevno na instagramu, uradila je bezbroj plastičnih operacija. Izgleda kao da joj je neko odšrafio glavu i stavio novu. Slike joj i dalje pršte erotikom i seksom. Ljudi se pitaju šta će joj to. Ima i pare i moć i ime, ostvarila se kao niko na ovom svetu, zašto sad lepo i dostojanstveno ne ostari. Ali, ko ste vi da govorite Madoni kako će da ostari? I šta vas se uopšte tiče kako će ona da stari? Naravno da žena poput nje neće u šezdesetoj da se pretvori u pristojnu aseksualnu bakicu i zadovolji predrasude malograđanskog morala. Ona će i u osamdesetoj biti divlja i radiće šta hoće. Skidaće se gola i gledaćete njen čmar na instagramu. Jednom Madona, uvek Madona. Ne radi ona više ništa da bi se nametnula, da bi bila zanimljiva, da bi zaradila i da bi bila slavna. Sve to je već davno ostvarila. Sad ulazi u treću dob i ponaša se baš onako kako bih od nje i očekivala. To vam je ta Madona Luiza Veronika Čikone. Nikad po svačijoj meri.

Možda vas zanima: Dnevnik zaljubljenog muškarca: Beograd – drugi dio

Tekst: Frida Šarar

Komentari