Danas se jedan čovek na plaži otkotrljao sa svog peškira direktno u more. Taj prizor mi je ulepšao dan. Sunce je pržilo i duvao je vetar. O glatko kamenje na kome smo ležali, razbijali su se uporni tirkizni talasi i pružali belu penu skoro do naših stopala. Nije vladao mir kakav inače biva na ovom mestu tokom letnjih prepodneva. Vetar i talasi su dizali atmosferu. Ljudi nisu kontemplirali na obali. I oni su se uzburkali. Međutim, ta uzburkanost se nije očitavala u njihovom ponašanju. Obavljali su svoje uobičajene morske rutine i sve je izgledalo kao i bilo kog drugog dana, samo pod velom euforije valova. A onda se punački tip koji je ležao na metar od mene, otkotrljao u more. Pomislila sam: „Ha! Ovaj baš voli život.“ To što je uradio bilo je tako spontano, razigrano i dečije, tako nevidljivo i intimno. Niko nije ni primetio da se čovek kotrlja po plaži. Osim mene. Ja takve stvari uvek primetim. Kad u nekom kutku univerzuma zasvetli makar i najmanji tračak života, moje oči to registruju kao vatromet, kao blistavi dragulj, kao svetkovinu. I odmah se razveselim. Nema veze što ja nisam akter tog života. Dovoljno mi je što sam svedok.
Život nije svakodnevna pojava koju srećeš na svakom koraku. Život je mit, ideja, projekcija. Život je želja, san, aspiracija. Trenuci kada se on događa su sveti. Za njih treba žrtvovati sve ostalo i ne dozvoliti da prođu neprimećeni. Čovek često nije svestan da je živ, jer u trenucima dok živi on nema refleksiju o svom postojanju, on je tada postojanje kao takvo. Zato sam uvek gurala svest gde joj jeste i nije mesto. Htela sam da budem svesna da sam živa, svesna da sam srećna, svesna da mi je lepo i da sam zaronjena u neki događaj. Taj upliv svesti u svaki trenutak života je mač sa dve oštrice. Slično onom upozorenju iz priče Tamni vilajet „Ko uzme kajaće se, ko ne uzme kajaće se“. Ako nisi svestan trenutaka u kojima živiš život, može se desiti da ti trenuci prođu neopaženo i da ih tek u sećanju prepoznaš kao značajne i ispunjene. Kao da nisi bio prisutan dok se tvoj život događao. S druge strane, ako si previše svestan, kao ja, može se desiti da svest, koja posmatra život sa strane, oduzima prezent tom životu, oduzima mu ono spontano intimno sada, dematerijalizuje stvarnost i pretvara je u ideju, pre nego što se ona odigrala. U jednoj svojoj staroj pesmi pišem kako „zubata svesnost načinje i troši, kao od srca mi glatke komade“. Trenutke života sam zamišljala kao oble glatke monade koje moja svest nagriza svojim stalnim prisustvom. Nazivala sam tu svest svojom mukom i svojim prokletstvom, a opet, znam da je ona i moj dar. Ona nepogrešivo detektuje svaku lepotu u meni i oko mene. Ona, kao mikroskop, prikazuje strukturu najsitnijih zrnaca života. Ona vidi iza pojava. Ona me tera da pišem. Ona mi omogućuje da uživam u tuđoj sreći kao da je moja.
Onaj čovek danas na plaži nije bio svestan lepote sadašnjeg trenutka. On ga je živeo punim plućima, stopljen sa plažom i talasima. Nije želeo da ustane, jer bi tako ponovo uspostavio svoje ja, koje se rasulo po oblom kamenju i peni. Čim bi se uspravio, svest bi mu se popela u glavu kao živa u toplomeru i ponovo bi postao subjekat, nosilac vlastitog identiteta, nosilac predimenzioniranog stomaka, nosilac iskustva, nedaća i problema. Ispružen na plaži, on je bio hrid, koji se odvalio i otkotrljao u more. Glatki komad života pred mojim očima ozračio me lepotom, raširio miris oko sebe kao neki egzotični cvet i ja sam uživala u tome što ljudi mogu da uživaju, što ponekad umeju da žive, što su sposobni da se prepuste, da zaborave, što im nije dosadio svet.
