Počele su velike letnje vrućine, savršeni ambijent iz snova moje mladosti. Obožavala sam taj atak vreline, cvrčeće molekule vazduha, težinu praznog prostora, osećaj uronjenosti u nešto ekstremno, stvarnost koja ometa, ali ne smeta, već izaziva, inspiriše, dekoncentriše, baca rukavicu u lice, tera te da se skineš i šetaš po svetu go, da zamišljaš da si na nekoj užasno vreloj planeti na kojoj važe drugačiji zakoni fizike, da si na veštački proizvedenom svetu koji emituje toplotu sa svih strana i lagano te guši. Taj mali napor koji treba poduzeti da bi se suprotstavio vrućini i opstao u njoj, bez želje da skočiš naglavačke u ledeno more, prepoznavala sam kao volju za životom i život sam. Ali nije se tu radilo samo o suprotstavljanju, već mnogo više o predavanju. Predati se vrućini, pustiti je da te proguta, stopiti se i pomešati se sa njom. Ima nešto erotično u tom prepuštanju, u ljubavi i spajanju s vrelinom. Koliko god da je bilo vruće, čak i onih julskih dana kad je sunce u zenitu i ulice grada su sablasno prazne kao u nekom dnevnom hororu Dejvida Linča i samo se poneki beskućnik sa vrećama punim smeća topi na asfaltu, kažem čak i u takvim danima, ne bih sedela u hladovini, ne bih uključila klimu, izašla bih napolje i hodala po gradu osećajući kako mi se znoj sliva niz noge, kap po kap, sve do samih gležnjeva. Išla bih da se nađem sa nekim u praznoj bašti kafića, da naslonim vrat i zabacim glavu preko naslona stolice, da sasvim malo pričam, da osećam testo vrućine kao da sam u 3D igrici, oduševljena tim čudom prirode, zaljubljena u vreli fen vetra. Nosila sam tada na sebi raznu garderobu, debelu, tanku, sa golim leđima, sa pokrivenim rukama, sa šljokicama koje grebu, svilu koja hladi, poliester koji pali, nosila sam kišne kabanice na rejvove i kožne suknje u izlaske i nisam imala nikakav problem sa tim oklopima, materijalima i teksturama, jer sam bila mlada.
A evo me sad, vrućine su počele. Sedim iza spuštene roletne, dve debele zavese i jednog ventilatora, na pamučnom prekrivaču, sa dignutom kosom. Odenuta sam u gaze od anđeoskog paperja čija debljina ne sme da prelazi 0,2mm, namazana gelom od lavande koji me hladi, pijem ledeni nes i ne izlazim napolje nikada. Na pomisao da bi neko mogao da mi prinese telu bilo kakvo poliestersko vlakno dobijem toplotni, srčani i moždani udar. Šta se dogodilo sa mojom sanjanom vrućinom? Gde je nestala fantazija o telu koje se predalo suncu? Zašto vrelina više nije seksi? Nemam pojma. Umorila sam se. Ostarila sam. Odustala sam. I to uopšte nije tužno. Pa ne mogu ja svih svojih sto godina koliko ću da provedem na ovoj planeti da budem posvećena jednoj te istoj fantaziji. Nakon tri decenije obožavanja ognja, sad malo menjam ploču. Dobra je lavanda i ventilator i kocke leda. I paperjaste tkanine na telu. Dobra je roletna i dobar je mrak. Naravno, nisam pala s Marsa, jasno mi je da hormoni diktiraju štošta u životu, pa i ovu promenu toplotne paradigme. Još me nisu posetili prvi valunzi, ali kad dođu, mislim da nije preporučljivo da ih dočekam u najlonskoj kabanici na rejvu. Zato im polako pripremam teren, ništa manje uzbudljiv i živopisan od onog prethodnog. Suština je ostala ista, a ono što se menja na površini jeste samo bezazleno skliznuće iz fine vrućine u finu hladovinu.
Komentari