Toliko je to davno bilo, da ne mogu više ni da se setim kada sam i da li sam ikada, baš ozbiljno sela i gledala od početka do kraja kultni film našeg detinjstva „E.T.“. Međutim, on je bio toliko popularan i voljen da se neprestano vrteo oko nas. Na posterima, u reklamama, u časopisima, svuda si mogao da vidiš poznatu smežuranu glavu omiljenog vanzemaljca. Dobro, voleli smo i Alfa, ali E.T. je bio ikona.
Onda smo odrasli i zaboravili na njega. Došle su nove tehnologije, novi filmovi, novi specijalni efekti i novi vanzemaljci. E.T. je ostao u prošlosti kao mila naivna kreatura jednog naivnog bivšeg vremena. Viđali smo ga retko, ali bi uvek u nama budio najnežnije asocijacije i najtananija osećanja, njegov lik je srastao za ideju našeg detinjstva. Prizor dečaka na biciklima koji lete svaki put izmami suze u očima mog muža. Mada on plače i na „Ledeno doba“, kad se mamut i mamutica smuvaju, pa nije baš neki reper dirljivosti, ali scena sa biciklima jeste jedna od najromantičnijih i najikoničkijih scena koje je pop kultura stvorila. I to je tako.
Ove zime, oko Božica i Nove godine, provodili smo dane uz jelku, televizor i slatkiše. Novogodišnji program je bio odličan za nas koji imamo decu i moj sin je prvi put u životu prešao sa crtanog na dugometražni igrani film. Jedan, pa drugi, pa treći. „Sam u kući 1,2,3“. Po prvi put se uživeo u radnju i likove koji nisu animirani, po prvi put saosećao i identifikovao se sa glavnim junakom koji je dečak od krvi i mesa. Postavljao nam zamke svuda po stanu, jer je to video u filmu. Sve je to bilo slatko za posmatranje, ali nije ostavilo nikakav dublji trag. A onda smo u najavi programa videli da sutra u 22h prikazuju „E.T.“-a. Boris u to vreme spava (a bogami i mi), nismo bili sigurni da će izdržati, ali rešili smo da pokušamo. Obukli smo pidžame, oprali zube i pustili film. Pa ako zaspimo, zaspali smo.
Počela sam da gledam očekujući nešto detinjasto i naivno, možda na neki način i prevaziđeno, a završila u suzama. Svi smo plakali. I Boris i Ivan i ja. Taj film je ceo od osećanja. To nije nikakav vizuelni spektakl. Efekti su minimalni. Prst koji dva puta zasvetli, srce koje zasvetli, bicikli koji polete. Ta doziranost im daje snagu. Doživljavamo ih jače i upečatljivije jer su u službi priče i nisu tu da nas zavedu i zadive. Za razliku od modernih dečijih filmova koji vam atakuju na mozak bezbrojnim vizuelnim efektima, previše iskarikiranim likovima i radnjom koja pršti od događaja, „E.T.“ je film sa najjednostavnijom mogućom pričom, bez previše događaja, sa par specijalnih efekata, a ono ogromno i nezboravno u njemu jeste osećanje, saosećanje između dečaka i vanzemaljca, njihova posebna veza, dečakova gluma za koju bih mu dala Oskara, i to onog nekadašnjeg koji je imao težinu. Sve je bilo tako prosto i dirljivo, da smo nas troje sedeli razoružani lepotom te prevaziđene jednostavnosti. I plakali smo. Dete je plakalo zbog osećanja koja je u njemu izazivao film. Dozvolio je čak i da ga zagrlim, iako mi, u svojoj dečačkoj nadobudnosti to već neko vreme ne dozvoljava. Muž i ja smo plakali zbog filma, zbog detinjstva, zbog vrednosti koje su nekada uzimane zdravo za gotovo, a danas ih više nema. „E.T.“ je mejnstrim film, nije to nikakav elitistički artistički projekat. Takav je nekada bio mejnstrim. Mogao si u njemu da pronađeš nešto istinski dobro i lepo, iskreno i neposredno. Danas je mejnstrim sav od šupljeg spektakla, a dobro i lepo su postali privilegija.
„E.T“ je snimljen pre 40 godina, 1982. Četrdeset godina pre „E.T.“-a, planetom je besneo Drugi svetski rat. Izgleda da je to neki ciklus u kome smo sposobni da popravimo i pokvarimo svet. Posle 80-tih kao da smo krenuli nizbrdo. A sada kao da je vreme da pokušamo da vratimo ono što smo prokockali.
Komentari