Moja nana je imala jedan karakterističan uzdah. Huuuuuuuuuuj. Taj uzdah se sastojao od slova i zvučao kao reč. Nije bio samo obično izbacivanje vazduha. Imao je svoju intonaciju, melodiju i blagi, gotovo neprimetni, podvrisak na kraju.
– Huuuuuuuuuuj. Mino, tako ja to, uzdaknem. Pa mi bidne malo lakše.
Mina sam ja. Tako me je zvala. Nisam shvatala ozbiljno njen uzdah. Bio je previše iskomponovan i verbalan. Zvučao je kao poruka. To ga je u mojim ušima činilo lažnim. Uzdah bi trebalo da je spontan i nesvestan, ponekad i nečujan. Ali nanin uzdah je imao karakter i nosio poruku. Njegova specifičnost i upadljivost učinila ga je njenim zaštitnim znakom. I što je češće uzdisala, manje smo joj verovali.
Živela je sama u kući u selu, trideset godina nakon dedine smrti. Nikad nije prestala da ga pominje i da govori o životu sa njim kao nekom davno izgubljenom mestu sreće, ispunjenosti i partnerstva. Gledala je kako se tokom tih trideset godina polako raspada sve ono što su teškom mukom sticali. Mala zemljana štala sa dve krave. Obor od sivih neomalterisanih blokova. Ajat pun kukuruza. Dva stoga sena. Vremenom, čak i drveni kokošinjac, pa i bašta pored kuće u kojoj je pored paradajza, paprike, kupusa i luka, raslo raznobojno cveće.
Kad bi postojao neki ubrzani snimak koji u nekoliko minuta prikazuje tri decenije naninog dvorišta, videli bismo na njemu kako sve improvizivane kolibice i staje propadaju u zemlju, životinje nestaju, bašta zarasta u korov, sve se poravnava u jednolični zeleni travnjak sa belom kućicom na sredini i staricom koja sedi na terasi sa mačkom u krilu.
Nana je bila nepismena, jezik joj nije bio nešto čime vlada i u čemu se dobro snalazi. Kao i sve ostale babe iz sela, imala je svoj jezik, njihov jezik, kojim su se odlično sporazumevale, na identičan način pogrešno izgovarajući mnoge reči. Taj jezik nije umeo puno da izrazi. Nije umeo da ispriča priču o tome kako celi jedan mučeni nadničarski život sa dedom, koji je nana volela jer nije imala drugi, propada u zeleni travnjak, centimetar po centimetar. Kako šarena bašta u kojoj je rastao jorgovan i najslađi paradajz koji sam ikada jela, ostaje bez mirisa i boja. Kako unuci odrastaju i odlaze u svet da traže sebe, a boravci na selu su sve ređi i sve manje im zanimljivi. Huuuuuuuuuuj.
– Lakše mi kad uzdaknem.
Nakon uzdaha bi nekoliko sekundi gledala u prazno, pa onda u nas, kao da očekuje odgovor. A mi smo toliko navikli na te njene uzdahe, da ih više nismo ni primećivali. Ponekad bih je zagrlila, ponekad bih se ponašala kao da ništa nisam čula. Nisam imala pojma kako je to kad nestaje sve oko tebe, kad ti svet lagano propada u zemlju i ti ostaješ sam.
Svake godine 28.06. na Vidovdan, nana iznese najlepše komade svog ručnog rada i okači ih na žicu za veš, da se vide. Moja mlađa sestra joj pomaže. Njih dve otvore drveni ormar koji je nana dobila u miraz od oca, pun pletenih prekrivača, heklanih stoljnjaka, ćilima i tkanih suknji. Odaberu „izložbene primerke“ i stave ih da se vijore pred očima celog sela. Onda krenu u šetnju, a sve žene po svim dvorištima okačile na žice ono što su rukama izradile. Nana pomno gleda svaki komad. Kad joj se nešto svidi, uđe u dvorište i pita za mustru.
Pre neki dan me sestra podsetila na to, a ja sam se rasplakala. Planinsko selo u kome se pred kućama njišu majstorski izvedene ranfle ručno rađenih tkanina, iza kojih stoje ponosne vredne žene, liči mi na neku pitomu utopiju koju nismo znali da cenimo, a koje više nema. Na jedan spori opipljivi svet, koji miriše i šareni se kao nanina bašta. Vidim u tim dvorištima punim heklanih stoljnjaka nešto nežno, nešto nevino i nedvosmisleno lepo. Mora da je beskrajno tužno gledati kako ti pred očima nestaje i tone u zelenu travu takav jedan svet. Sva tuga za tim bezbrižnim svetom danas meni stane u ono jedno njeno „huuuuuuuuuuuj“. I sama sam na pragu godina kad ljudi i stvari koji su gradili moj svet postepeno nestaju. Često uhvatim sebe kako duboko uzdahnem. Sin trčkara oko mene, za njegove uši to je samo šum. Njegov svet tek klija i niče. U tom mladom svetu uzdasi su bezbojne i bezimene vazdušne tvorevine, a ne jezik smrti, samoće i zaborava.
