Rat je idealna prilika za budale svih vrsta, da se iskažu. Mogu oni to i u miru, uvek postoji mogućnost da se ostrašćeno i nekritički zauzme jedna strana, koja god da je tema u pitanju. Ali u ratu je to nekako posebno izraženo i neodoljivo, kao da se celi svemir svede na dve strane, koje, kao dva velika usisivača, dve crne rupe, uvuku u sebe suprotstavljene ekipe napaljenih idiota.
Mnogo puta sam pisala o tome koliko prezirem zauzimanje strana, koliko mi je jeftin taj crno-beli pogled na svet i koliko me hvata jeza od ljudi koji kao zapete puške čekaju da se otvori tema u kojoj će da zauzmu stranu, da budu agresivni, da se svađaju, psuju i vređaju u ime te zauzete strane, da napadaju one koji misle različito od njih, pa čak i one koji ne zauzimaju nijednu stranu. U svim totalitarnim društvima, kao i u svim ropskim umovima, važi parola „ko nije sa nama, taj je protiv nas“. Tu se računaju i oni koji su zaista protiv, ali i oni koji se nisu izjasnili. Oni su posebno sumnjivi i iritantni, mora da nešto taje i rade nam iza leđa. U takvim primitivnim sistemima vladanja i mišljenja, inteligentan čovek je primoran da zauzme stranu, makar i lažno, da ne bi snosio posledice. Dve crne rupe svojom silom deluju na visinu inteligencija koje štrče, teže da ih iznivelišu, ne dozvoljavajući im išta kompleksnije od binarnog sistema u kome samo treba zaokružiti već ponuđene odgovore.
Da nemam muža i Tviter, ne bih ni znala da je počeo rat. Živim izolovano od sveta, ne pratim vesti, dnevna politika me ne zanima. Moja društvena odgovornost iscrpljuje se u dobronamernosti prema svetu, ljubavi prema bližnjima, činjenici da odgajam odgovornog, zdravog, poštenog mladog čoveka i činjenici da introspekcijom i pisanjem dajem na uvid ljudima svoje srce, u kome će oni prepoznati iste boli, nedaće i tuge kao svoje, i osećati se zbog toga manje sami, manje neshvaćeni i manje zbunjeni. Ne treba mi politika, obaveštenost i politički stavovi, da bih bila korisna ovom svetu. Većina onih čiji se životi vrte oko politike ne žele ništa dobro bilo kome. Ja iz svoje izolovane pećine šaljem više dobra, nego što će oni za deset života. Ali, nisu mi sad tema političari. Tema su mi mali ljudi, puni mržnje, željni sukoba, čiji su mozgovi binarni, za koje je ovaj rat svetkovina, teren na koji će da izbace iz sebe bes i zlo, a sve pod velom tobožnje brige za opšte dobro i mir u svetu. Vi ste hijene koje se raduju ratu. Rat vam diže adrenalin. Rat vas pali. Uzbudljivo je sve to posmatrati uživo. O ratu uživo je još devedesetih pisao Bodrijar. Imamo simulakrum rata, onakav kakvim ga kreiraju mediji.
Ne znam kako izgleda bilo koji rat, jer ni u jednom nisam učestvovala. A i da jesam, učestvovala bih samo na onom mestu gde sam fizički prisutna, ne bih znala šta se događa na ostalim mestima. Rat je za mene velika zagonetka, formula sa mnogo nepoznatih. Treba sve te nepoznate prokljuviti da bi znao pravu istinu o ratu. To je teško izvodivo i najinteligentnijem čoveku. Možda i neizvodivo. Međutim Pera, Mika, Žika i Đura, znaju sve o ratu, znaju tačno ko je kriv, a ko prav. Krve se oko toga po internetu već dva dana. Mnogi od njih preslikavaju na ovaj rat svoje frustracije iz ratova koje su preživeli, o kojima takođe ne znaju ništa, samo misle da znaju.
Moj petogodišnji sin, koji je radoznalo i promućurno dete, pitao me juče za koga navijam „za Ukrajinu ili za Rusiju“. To je pitanje tačno na nivou petogodišnjaka. U tom uzrastu moraš se odlučiti za stranu. Osim toga, bilo mi je zanimljivo kako jedan čovečuljak koji još uvek ide u vrtić, zna lepo da izgovori „Rusija i Ukrajina“, razume geografske pojmove, razume da su to države koje ratuju i pita me nešto o tome, umesto da u svom dečijem svetu brine o problemima Spužve Boba. Stavila sam to njegovo pitanje na Tviter i na Fejsbuk. Rečenica „Mama, za koga navijaš – za Ukrajinu ili za Rusiju?“ nije govorila o politici, već o detetu. Taj tvit niko nije lajkovao. Osetila sam onaj strah binarnog društva, strah od neopredeljenosti. U toj rečenici ja nisam izrazila svoj stav, već samo pitanje deteta. A njih je iritirala moja ćutnja, izazvala je u njima zazor i prezir. Pomislili su: „Zaista mama, za koga navijaš? Što ćutiš?“ Nula lajkova. Teška priča.
Na Fejsbuku pak, kao što sam i očekivala, došli su neki ljudi koje prvi put vidim, nisam ni znala da me prate na toj mreži, i počeli da se svađaju ispod rečenice mog deteta. Počeli su da razvijaju teorije o ratu, jedni su bili za Ruse, drugi za Ukrajince. Onda je došao jedan koji je pomenuo četnike i ustaše, i tu je kap prelila čašu. Sve sam ih blokirala. Rečenica petogodišnjaka bila je odličan lakmus-papir za kretenizam. Ljudima ništa nije sveto, nemaju ni malo obzira, o pristojnosti da ne govorim, sipaju svoj podivljali bes svuda gde stignu, zlostavljaju dečije rečenice, skrnave čiste dečije duše, dolaze nepozvani gde im nije mesto i seru o mržnji, svađaju se ispod reči petogodišnjeg deteta. To znači da bi se svađali svuda. Mesto je nebitno. Bitna je svađa. Zbog takvih kao oni, a takvih je najviše, postoje ratovi. To su ljudi koji nose rat u sebi. Da su svi sedeli mirno u svojim pećinama, analizirajući svoje srce i odgajajući svoju decu, nikada ne bi bilo rata na ovom svetu. Nikada. Ali oni su društveno angažovani, oni su informisani, oni brinu za ovaj svet, oni imaju političke stavove. Za razliku od mene, nitkova, koji „ćutim“.
***
Jednom prilikom dok je kupovao zimske cipele u Paraćinu, ima tome više od 20 godina, moj otac je priredio scenu koju ću pamtiti celog života. Prodavac je bio namazan i pričljiv, jedan od onih koji pokušavaju da izvuku iz ljudi više nego što oni imaju potrebu da kažu, tj. jedan od onih koji bi o svakome želeli da znaju više nego što im je u datom kontekstu potrebno. U kontekstu prodavanja dubokih kožnih cipela, prodavca ne bi trebalo da se tiče ništa osim broja stopala onog ko cipele kupuje, ali je ovaj podmukli abronoša po svaku cenu pokušavao da sazna čime se moj otac bavi. Nije bio toliko neotesan da ga direktno pita, ali je, proučavajući model cipela, pokušavao da spontanom konverzacijom izvuče tu informaciju iz mog oca.
– Hm… Ovo su vam cipele za po terenu, da niste veterinar?
– Niiisam, smeškao se otac.
– Onda ste neki inspektor.
– Hehe. Ne.
– Trgovački putnik?
– A neeee, ne ne.
I tako u nedogled. Prodavac se sav zajapurio od muke i znatiželje. Napetost u prodavnici cipela zasitila je prostor kao teški miris obrađene kože. Ja sam se takođe unervozila. Počela sam da se preznojavam, a s druge strane mi je sve postalo urnebesno smešno. Prodavac se poput uznemirenog lisca vrteo oko mog oca i nudio mu model za modelom dubokih terenskih cipela, a otac je poput nekog ciničnog i moćnog, apsolutno smirenog Bude, sedeo u centru tog prostora i dominirao. Sve nas je držao pod kontrolom svojim pravom da ništa ne kaže. Ta dominacija nije bila stvar iživljavanja, već metoda hvatanja u koštac sa tuđim bezobrazlukom. Otac je vrlo dobro znao da prodavčeva znatiželja prelazi granicu dobrog ukusa i traži od njega nešto što on nije dužan da mu da.
Ne sećam se da li je kupio cipele na kraju. Ali zauvek ću se sećati kako je smirenošću i ironijom dostojanstveno izašao iz jedne tračersko-seljačke situacije, kakvih se moj mudri gospodin otac uvek sa prezirom klonio.
Kad god se na internetu desi neka eksplozija prostakluka, ostrašćenosti, ideološkog ucenjivanja i degutantnog loženja na aktuelno, osećam se kao moj otac koji sedi na tabureu u prodavnici cipela u Paraćinu. Gledam kako prevejani lisci oko mene beru kožu na šiljak gonjeni vlastitom zloćom, pijuckam kafu, jedem čokoladne kolače i gledam u more.
