Što više upoznajem ljude, to više shvatam da ja gotovo uopšte nisam sjebana. Možda nešto malo na površini i po okrajcima, ali iznutra, u vitalnim funkcijama duše, sve je zdravo, funkcionalno i jasno, sve je prokrvljeno, osvetljeno i na svom mestu. To čovek ne može da spozna dok je mlad i dok još uvek nema izgrađene kriterijume za procenjivanje vlastitih i tuđih sposobnosti za ispunjen, spokojan i smislen život. Kad sam bila mlada mislila sam da sam najsjebaniji čovek na svetu, a da su svi oko mene posloženi, razboriti i normalni. Nisam tada znala šta je zdrava duša, ni kako ona izgleda. Osim toga, nije mi ni bilo stalo da budem „normalna i zdrava“. Zlopatila sam se kroz sazrevanje, srljala u ludilo tražeći sebe, čitala psihološke spise, išla na psihoterapije, želela da budem pribrana i suvisla, a opet i strahovala da ne umrem od dosade kad to postanem. Čitajući Junga, naišla sam na jedan pristup u psihoterapiji koji me je ohrabrio. Naime, za razliku od Frojda čija se metoda uglavnom zasnivala na dešifrovanju sadržaja nesvesnog, koje bi trebalo da vodi ka otklanjanju neuroza, Jung je imao još jednu, dodatnu i poslednju (čini mi se četvrtu) fazu psihoterapije, koja je imala za cilj da izlečenom čoveku, koji je najzad postao normalan, vrati dimenziju njegove autentičnosti, koju mu je nekad davalo ludilo. Dakle Jung se brinuo ne samo za to kako ćemo postići mentalno zdravlje, već i šta će sa nama biti kad jednom budemo izlečeni. On nije želeo da štancuje identične primerke izlečenih pacijenata iz svoje ordinacije, oblikovane standardima „normalnog“. On je hteo da pomogne ljudima da nađu svoju autentičnost koja se ne bazira na ludilu. I tada sam ja shvatila da ludilo i izgubljenost nisu moja kuća, moje biće i moj identitet. I da ću sve svoje potencijale da realizujem tek kad budem bila načisto sa sobom, tj. kad rešim unutrašnje konflikte i postanem normalna. Nisam više bila zavisna od ludila i nisam u njemu videla svoju izuzetnost, već prepreku da budem ono što jesam. To naravno nikada nije umanjilo moju ljubav prema ludacima. Izvinite što vas zovem ovim politički nekorektnim imenom, ali ako ste stvarno ludi, onda se razumemo i nema potrebe da vam išta objašnjavam. Ludaci su moja braća. Kad neko ima dijagnozu odmah ga smatram kompetentnijim za neke dublje uvide u stvarnost, koje normalan čovek nije sposoban da ima. Rascepljeni, naprsli um ranjiv je i osetljiv na frekvencije sveta koje srasli učaureni um ne može da oseti. Volim ludake, vole i oni mene.
Međutim, ova sjebanost o kojoj sam počela da pričam, koju primećujem u velikoj meri kod ljudi, ona nije ludilo. Ona je gora od ludila. I teža od ludila. Začaureni um koji se iznutra ukiselio. Gangrena duše.
Za ovih svojih četrdesetak godina, upoznala sam mlade i stare, uspešne i neuspešne, autoritete i vođe, prosjake, kultne ličnosti, prodavce u trafikama, sveštenike, kriminalce, seljake i akademike. Najveći broj tih ljudi je totalno sjeban. Koliki god da je njihov uspeh, uticaj, koliko god da su njihova dela značajna, koliko god da je njihova uloga istorijska. Sjebani su. Vidim njihove duše kao mračne vukojebine iz kojih zavijaju vukovi. Oni ništa živo ne kontaju u tom mraku. Opipavaju svoje putanje, raskrsnice i krivine i uglavnom voze u suprotnom smeru. Oni se vrte po vlastitim bespućima i nariču. A to niko ne vidi. Jer oni su očešljani, oni su umiveni, oni imaju ime i imaju delo. To nisu loši ljudi. Nisu ni dobri. Amoralni su. U toj svojoj zamagljenosti nesposobni za nešto tako kristalno bistro kao moral. Njihovi postupci su slučajno moralni i slučajno nemoralni. Na njih ne možeš da se osloniš, jer će svom mraku, sasvim slučajno, baš tebe napipati kao problem. Ni krivog ni dužnog. Ali ti nećeš moći da se braniš, niti ćeš ikada moći da ih razuveriš. Moraš da prihvatiš da si odstranjen tuđom zabludom. I da ti to bude ok. Shvatiš tuđe granice i nastaviš dalje. Ako si normalan, ako si ispunjen, stabilan i zreo, možeš tačno da vidiš zašto te ljudi dodaju i odbacuju iz svojih života, i da razlikuješ kad je problem u tebi, a kad naprosto nije.
Ja vidim ljudske duše. Oduvek sam ih videla. Svaku mogu da opišem kao oblik u prostoru koji ima konture i boju, agregatno stanje i miris. Ali sam tek nedavno osvestila taj dar. Trebalo mi je samopouzdanje zrelosti da se odvažim da to tako nazovem: vidim ljudske duše. Neke su kao hobotnice sa desetinama pipaka, neke su kao drveće, neke su kao močvare, neke su kao drago kamenje, neke su kao oranice, neke su kao latice, neke su kao probušene rđave šerpe, neke su kao jazbine, neke su kao gnezda, i većina njih je sjebana, totalno sjebana, trče zadihane kroz mračni život i odmaraju se na zadovoljstvima, na teškom radu, na ambiciji, na zaljubljivanju, na sujeti, na bilo čemu, odmaraju se kratko i odmah potom skaču u to sranje od sjebanosti koja je največa boljka čovečanstva. Kad prsneš sve bude lakše. Kad ozdraviš sve bude lakše. Ali sjebanost je pakao. I raširila se svetom kao kuga.
