Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Plemeniti bes

205

Među nama žive ljudi, tako podli, tako potuljeno zli, nesposobni za elementarnu ispravnost i dobrotu. To nisu neki tamo robijaši, siledžije i ubice. To su naši susedi, kolege, poznanici i rođaci. To su naizgled normalni ljudi sa kojima smo možda nekad pili kafu, ćaskali o životu, zbližili se, pa čak ih i zavoleli. To su ljudi drugačije programirani nego mi.

Oni samo spolja izgledaju kao ljudi. Iznutra su to lavirinti tekućih govana koja se kreću u svim smerovima. Znam puno o takvima. Kad naletim na njih, pažljivo ih posmatram, proučavam i uviđam pravila po kojima funkcionišu. Zanimali su me jer su drugačiji od mene. Htela sam da razumem zašto su takvi i kako je u njihovoj glavi. Pokušala sam i da vodim razgovore sa njima, dok sam bila mlada i naivna. Sada više ne. Sa takvima se ne razgovara. Vi i oni ne pričate istim jezikom. Oni nemaju aparat da čuju istinu. Koliko god se vi trudite da im nešto obrazložite i koliko god su vaši argumenti neoborivi, to za njih ne znači ništa. Možete im reći najveću istinu univerzuma, oni će okrenuti priču na nešto drugo i zameriti vam što se češljate na levo, a ne na desno. Pogotovo ne umeju da čuju istinu o sebi. Za to su potpuno gluvi. Ne daj bože da priznaju svoju krivicu. To ni za sto života. Jer oni su predobri, oni su plemeniti, oni su nepogrešivi. A vi, vi ste krivi za sve. Čak i kada vas povrede, optužiće za to vas. Kad njihovo dete napakosti vašem detetu, neće vam reći „izvini“, optužiće za to vas. Jer ih realno boli kurac za vaše dete i vas. Oni samo žele da svu krivicu sveta speru sa sebe i prebace na druge. To je jedini diskurs koji poznaju. U tom diskursu istina ne figurira kao relevantan pojam. Istina se marginalizuje i ignoriše. Njihov jezik je sistem spletki, zamki, podvala i proklizavanja.

Probala sam nekoliko puta u životu da urazumim takve ljude. Moj jezik je bio čvrst, opipljiv i pravilan, jasan i eksplicitan, temeljio se na božanstvu Istini. Ali oni imaju pancir za istinu. Ništa ne dopire do njih osim vlastite želje da se dokažu i da budu u pravu. Ti ljudi imaju smrdljive duše, odgajaju devijantno potomstvo, nakinđureni spolja društveno prihvatljivim odličjima, kao glazirana govna. To su kukavice bez dostojanstva, kojima ništa nije sveto. I ako ukaljaju tuđe svetinje, svejedno im je. Bitno je samo da se ne dokaže da su krivi. To su najveći jadnici svemira, ali uopšte ih ne sažaljevam. Stvarno nisam toliko humana. Dok ja guram ralo i volove suočavanja sa sobom i života u istini, oni mi pišaju po glavi sa svog paperjastog oblaka samoobname i laži. Ja se sa takvima odavno ne raspravljam. Od mene mogu samo da dobiju batine, ako mi se zamere. Dok me ne diraju, ne diram ni ja njih. Ali ako me pipnu, neka im je bog na pomoći. Pičke ne razumeju jezik istine, ali vrlo dobro razumeju jezik straha. Strah je njihov način života. A ja znam sve jezike sveta i obratiću im se onim koji razumeju i koji umeju da čuju.

U mom srcu su mir i dobrota.
Nikada nisam osetila zavist i ne znam šta je to.
Nikada nisam mrzela.
Nikad nikome nisam poželela zlo.
Nikad nikoga nisam prozivala i pljuvala.
Nikoga ne doživljavam kao pretnju i konkurenciju.
Nisam stala ni na čiju senku.
Nikad za svoje greške nisam krivila druge.

Ali molim vas. Ako se u vašoj zlobi toliko osilite, da mene, moje dete ili bilo koga mog, povredite, okaljate i ponizite. Spustiću vam se na lice kao vrana i pokljucaću vam oči. Zatrpaću vas magmom iskonskog besa koji u meni eruptira na pomen nepravde i nečoveštva. Uneću vam se u lice i nazvaću vas plejadom najgnusnijih imena od kojih će vam se želudac raspasti. Obaveštavam takve da treba da me se plaše, jer ću se obrušiti rečima na vas kao Sveti Ilija gromovnik. Pričaću o gnoju vaših srca javno u kolumnama. Raširiću pred svetom vaše prljave gaće. Doći ću vam na vrata da se potučemo. Ići ću kroz grad i vikaću naglas da ste poremećeni smrdljivi odroni. Natkvesiću vam se nad krevetom dok spavate. Udaviću vas u vašim govnima, da vam više nikad ne padne na pamet da pogledate u pravcu mog deteta i mene.

Ja se ne stidim svog besa, niti ga se bojim. Oni se ne usuđuju da budu besni, jer bes se ne kontroliše i besom se ne manipuliše. Bes nije namazan i dvoličan, on je ogoljen i direktan. Oni guše bes u sebi jer se boje sopstvene istine. Nazivaju to kulturom. Govore o besu kao estetskoj kategoriji, opisuju ga kao nešto necivilizovano i ružno. Moj bes je prelepa snaga prirode. Iz njega uništavam i stvaram. On ne pripada nijednoj civilizaciji, ali to ne znači da je primitivan i divljački. On je plemenit i autentičan, pokreću ga istina i dobrota. Kultura je u dobroti i saosećanju, u odnosu prema drugome, a ne u ispraznim manirima i uštogljenosti. Moj bes je kulturan. Njihovo prevejano prenemaganje koje u sebi skriva radioaktivno zlo, najnekulturnija je stvar na svetu. Taj bes je pitom i usnuo, dok ga ne probude nepravda i pakost. A kad se to desi, sklanjajte mu se s puta, evakuišite stanovništvo, zalepite prozore izolir trakama i skinite sa polica fini porcelan. Sklupčajte se, zažmurite i čekajte bljesak.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari