Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Neonska ikona

142

Od kad postojim na internetu, dešava se da me na mrežama dodaju i prate neki satanisti, obožavaoci Lucifera, zaljubljenici u zlo… Kakve veze imamo oni i ja? Meni je to loženje na Sotonu toliko tupavo i seljački, u moralnom smislu jadno, u estetskom smislu jeftino, ma totalni treš. Ja se ložim na ljubav, na boga, na dobrotu, na istinu. Zadnji put sam mračila u srednjoj školi, mada ni to nije bila naklonost prema zlu, već običan darkerski fazon kroz koji svako valjda nekad prođe.

Možda ih je privlačila cover fotka na Fejsu, zadnja korica moje knjige „Halter ego“, koju sam sama dizajnirala, nartpala svakakve neonske reklame za striptiz, pečene svinje, drogu i neonski krst na kome piše “Jesus saves”. Kad je moja sestra prvi put videla knjigu, rekla je: “Korica ti je satanistička!” Ja sam se tu, naravno, smrtno naljutila, uvredila, morala sam da joj objasnim da taj krst nisam stavila cinično i podrugljivo, nego ozbiljno.

– Ma daj, stavila si krst među ta neonska svetla…

– Šta fali neonskim svetlima? Meni su lepa, uvek sam ih volela.

pexels-patricia-mccarty-1769691

Krst ne mora da bude samo od metala, drveta i kamena. Može da bude i neonski. Može da stoji pored narkomana i striptiz barova. Kao što je Isus stajao među bolesnima, jadnima, posrnulima, među prostitutkama i razbojnicima. Zašto mi ljudi uporno želimo da ga smestimo u institucije i na pijedestale, da ga izolujemo i okujemo u elitu? A ako ga spustimo dole među ljude, mi smo odmah satanisti!

Uvek su mi se sviđale neonske ikone i generalno katoličke relikvije koje imaju mnogo opušteniju i raznovrsniju estetiku od pravoslavnih, koje su previše stisnute u kanone. Pre nekoliko godina u Beogradu sam kupila neonsku ikonu kod Kineza za 200 dinara. Kineskinja koja je radila na kasi, mrtva ozbiljna mi je rekla: “To mnogo lepo!”, a mi smo se mesecima smejali njenom naivnom ukusu koji nije primećivao element kiča koji dominira u izgledu ikone, već je na njoj videla samo svetla i boje i to je za nju bilo prosto lepo! Zanimljivo kod te ikone je kako na nju reaguju različiti ljudi koji dolaze kod nas. Vrlo mali broj kuži o čemu se ti radi. Neki misle da smo, kao i ta Kineskinja, kupili ovu ikonu jer mislimo da ona zadovoljava najviše kriterijume lepote. Neki misle, kao moja sestra, da se izrugujemo hrišćanstvu. Retko ko, možda niko, ne kapira da se niti rugamo ikoni niti divimo njenoj lepoti, već je volimo takvu kakva je, vesela, neozbiljna, jeftina i svetleća, kičasta i naivna, izrađena tamo negde u Kini u desetinama hiljada primeraka, sa likom Bogorodice i malog Hrista. Ja u tome ne vidim ništa satanističko. Ako bog ne može da obuhvati i razume jeftinoću, kič i neonska svetla, onda to nije pravi bog.

Da rezimiram, poklonici Lucifera neka me se okanu, nemamo ništa zajedničko. Ja nisam kukavica da se priklanjam zlu. Najopasnije je biti dobar. Opasno po nas same, razume se. A to je ultimativna opasnost, nemeriva sa bilo kojom drugom. Biti opasan po samog sebe. Mi dobri ljudi živimo taj opasan život, mi smo opasni momci, a ne vi. Nama ne trebaju inkvizicije, lomače, zlatni oltari, kao ni mračni obredi, pentagrami i tuđa krv. Ovom našem bogu koji je svemoćan, dovoljni su neonski krst i plastična kineska ikona.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari