Noćas sam plakala u snu. Sanjala sam majku. Imala je crvenkastu bujnu kosu, bila vedra, zdrava i mlada, lepo je mirisala i obrazi su joj blistali. A ja sam znala da je mrtva i počela sam nekome pored sebe da pričam koliko mi je teško. Pričala sam kroz suze, jedva izgovarajući reči. Plakala sam kao da plačem prvi put u životu, kao da su mi pluća puna suza, da ću se ugušiti ako ih ne izbacim. I ne samo pluća, sve unutrašnje organe sam osećala kao kanistere i spužve natopljene suzama koji su u tom trenutku eksplodirali i razlili mi se po licu. Plakala sam dugo i jako. Probudila sam se umorna i smoždena. Da li je moguće da i dalje u sebi nosim toliku tugu, tri godine nakon njene smrti? Znam da su mi ljudi govorili da ta tuga nikad ne prolazi, da sa njom naučiš da živiš. Ali mislila sam da ona bar menja svoja stanja, svoje oblike i svoju jačinu. Nisam očekivala da ću posle tri godine plakati istim intenzitetom kao da upravo stojim iznad njenog groba i sahranjujem je. Ova patnja kroz koju prolazim mi stvara strah od sopstvene smrti i posledica koje bi to imalo po mog sina. Da je moja mama znala koliko ću mnogo i neizlečivo da tugujem za njom, bila bi očajna, bila bi ljuta i bojala bi se svoje smrti mnogo više. Ne kao kraja vlastitog života, nego kao dželata koji će joj godinama nakon toga uništavati i masakrirati decu. Jer i ona i ja smo takve majke, koje će i dok umiru razmišljati da li su deca dobro.
Pre neki dan sam napisala na Tviteru: “Nije svako srećnik da ima dobru majku” Izgleda da se iza te rečenice kriju mnogi odgovori vezani za moj životni put, mentalno zdravlje, sposobnost da posle svih opasnih i ekstremnih srljanja na kraju uradim prave stvari, kao i za moje beskonačno tugovanje i svemirske dimenzije gubitka koji osećam nakon majčine smrti.
Jednom sam razgovarala sa prijateljem koji je psihoterapeut, baš o svom odnosu sa majkom. O tome kako me je poznavala u dušu, čitala moje najsitnije grimase, mogla da mi pronikne u misli, tačno znala kad lažem, kad sam iskrena, bila uz mene uvek kad mi je trebalo, i noću i danju, u snu i na javi, razumela moje disanje, čitala mi krv. Moja mama je bila prisutna u svakoj ćeliji mog bića. Ne kao neka opsesivna dominatorka, nego kao čista ljubav koja u svojoj suštini nikada nije “odsustvo”, već uvek čisto i bezinteresno “prisustvo”, pored kojeg se srce nikad ne oseća hladno i samo. Prijatelj psihoterapeut mi je rekao da taj fenomen u psihologiji ima svoje ime i da su deca koja imaju takve majke u daleko većem procentu srećna, ostvarena i sposobna da ostvaruju zdrave odnose sa ljudima. Onda sam se setila svog sina i pesme koju sam mu napisala dok mi je bio u stomaku:
Na najskrovitije mesto na svetu,
u mene samu,
ugnjezdio se mali sin.
Bliži mi je
nego što ću ikada biti sebi.
Nad glavom mu
crveni oblak mog srca.
On je svedok i čuvar tajne.
On kisne pod progutanim suzama
i mojim smehom provetrava svoj svet.
Pitam se,
da li noću, kad zaspim,
vidi unutra
ono što sanjam?
Da l’ struji kroz njega
ono što mislim?
Ili usamljen i dalek
čeka da nas zbliže
razgovori, objašnjenja,
kao da mi nikad nije
spavao pokraj duše.
Kao da je jedan
od onih čudnih ljudi
koje i nisam rodila ja.
Kad se rodio, on i ja smo i dalje bili jedno. Razumela sam frekvenciju njegovog plača. Njegov vrisak u noći je po mom mozgu kao po papiru ispisivao reči. GLADAN SAM. PRESVUCI ME. ZAGRLI ME. Plač moje bebe je bio jezik koji razumem kao što se razumeju životinje, neki delfini ili kitovi koji komuniciraju zvukovima. On više nije beba, ali ja i dalje znam njegove misli, razumem grimase i zvukove, dovršavam mu rečenice, čitam mu krv.
Nakon svih ovih godina u kojima sa najvećom pozornošću i interesovanjem posmatram ljude i njihovo ponašanje, navike, stavove i postupke, životne priče, odnos prema ljubavi, došla sam do zaključka da postoji samo jedna drastična razlika koja nas deli u dve ogromne grupe između kojih je jaz, a to nije ni boja kože, ni nacija, ni vera, ni ideologija, to je odnos prema majci. Odnos koji determiniše sve buduće puteve i odnose u životu. Usidrenost u ljubav koja daje snagu i čini čuda, ali doslovno čuda. Majčinska ljubav je jedan modalitet Boga, tj. Bog sam.
Znam zašto patim ovoliko. Ne zato što sam slaba i što ne umem da preživim. Mene je gorivo majčine ljubavi učinilo najjačom ženom na svetu. Već zato što tek sad kroz ovu tugu, shvatam koliko je veliko to što mi je ta žena dala. Koliko čarobno i svemoćno. Kad bih se reinkarnirala još u deset života, ne bih mogla dovoljno da joj se odužim. Taj dug je beskonačan i nenaplativ. On se vraća kroz dalje izlivanje ljubavi, kroz nepovratno ulaganje delova sebe u dečiji plač, u male sjajne oči kojima je potrebna mama, u partnersku ljubav, u prijateljstvo, kroz sejanje komadića vlastitog srca u rečenice i reči, koje samo neki osete, i ti “neki” su moji čitaoci. Sa njima se razumem ovako izdaleka. Njima je sve jasno i kad se nejasno izrazim. Jer živimo na isti pogon i imamo istog Boga.
