Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Legalitet, legitimitet i ono treće

288

Ima jedno područje života i međuljudskih odnosa, tako tanano i neuhvativo da nam stalno izmiče, a u isto vreme nas i muči, jer je to delić stvarnosti koji ne razumemo, o kojem nas niko nije učio. Mi smo u svojim postupcima fokusirani na moral, na kome (ili mimo koga) baziramo pretpostavke i motive, te procenjujemo delanje, pa ova neuhvativa sfera, delikatnija od morala, često završi u senci.

Već imamo razliku između legaliteta i legitimiteta (onoga što je u skladu sa zakonom i onoga što je u skladu sa moralom), ali mislim da tome treba dodati i treći sloj, ovaj o kome ću sada da govorim. Taj treći sloj nije regulisan moralnim zakonima, već zakonima srca, osećanja, poštenja, časti i fer odnosa.

Vrlo često, u situacijama koje bi se mogle opisati kao moralno besprekorne i u kojima su svi učesnici postupili u skladu sa moralnim pravilima, ipak ostaje neki “kusur”, neka emocionalni kamenčić u cipeli, neko “resto” koje nam ne da mira, a sa kojim ne znamo šta bismo, jer ga nigde ne možemo svrstati.

Na primer, potpuno je legitimno da neko iznenada napusti privatnu raspravu, spor, prepirku; da se iznervira i zalupi vrata, zalupi slušalicu. Niko ne može da kaže da tako nešto nije legitimno.

Onda, legitimno je da dok branite ili napadate neku tezu, iznosite argumente koji uopšte ne moraju da budu u bilo kakvoj korelaciji sa argumentima vašeg oponenta. Ne postoji pravilo koje propisuje da se na jednu klasu argumenata odgovara protivargumentima iz iste te klase, a da je na primer nepristojno da, ako neko iznosi argument iz sfere politike, vi odgovarate argumentom iz sfere medicine, bez ikakvog osvrta na ono što vaš sagovornik izlaže. Takav pristup raspravama je učestao ne samo u privatnim sporovima, već nažalost i u politici, pa čak i nauci. Ljudima je bitnije da budu u pravu i pobede u raspravi, nego li da dođu do objektivnog rešenja ili ne daj bože promene svoj stav.

Dalje, koliko god se trudili da nam misli koje upućujemo svetu, rečenice koje izgovaramo, budu što bistrije, jednostavnije, jasnije, uvek će postojati ljudi koji će iz tih naših pedantnih, uglancanih misli da iščitaju šta im se prohte.

pexels-cottonbro-3692885

Mi nemamo poštovanja prema sagovornicima, prema njihovim mislima i idejama. Nemamo poverenja u njihove motive. Mi neprestano vičemo i čujemo samo sebe. Naši glasovi se odbijaju o tuđe glasove i vraćaju u naše uši. Beskonačni, bezobzirni, hermetični monolog, koji se ori svetom  u sedam milijardi verzija, predstavlja jedan od najvećih kancera ove civilizacije.

Ja ne mislim da se rasprava, makar i svađa, makar i tuča, može napustiti kad ti se prohte. To znači da ne želimo da čujemo šta drugi ima da kaže, tj. da smo doneli odluku o ishodu, pre nego što smo ga saslušali. Takva odluka je sebična i bahata, nečasna i kukavička.

Na napad odgovoriti napadom, na jednu vrstu argumenata uzvratiti potpuno drugom vrstom, vrlo su popularni načini vođenja spora. Takav način nikad ne dovodi do rešenja, već samo rashuktava nesuglasice i vodi sve većem raskolu. Ako vas optužuju da ste hladne kučke jer vam nije žao što ćete abortirati embrion čije malo srce kuca u vama, ne možete kao argument da im navodite ekonomsku situaciju, položaj žene u društvu, ili nešto treće. Odgovorite im na TAJ argument. On se ne tiče ekonomije i građanskih prava, već emocija i savesti. Budite svoje do kraja. Recite da vas zabole za otkucaje srca ili bilo šta, nemojte ćutati kao pičke i govoriti o parama i ženskim pravima. Isto tako, kad vi njima kažete “nemam od čega da hranim dete”, oni su pičke koje umesto o parama, pričaju o emocijama i natalitetu. To su dve paralelne reke koje nikad neće da se približe. Slušajte argumente svojih prijatelja, neprijatelja, supružnika, suparnika, kolega, oponenata i na te argumente im odgovorite. A onda, kad završite sa tim odgovorom, u redu je da se uhvatite drugih argumenata i tema. Tako se vodi pošten, uvažavajuć razgovor. Beskonačno su usamljeni oni koji nikoga ne žele da čuju.

Mi živimo jedan dotrajali moral kome se bliži kraj. Vreme je da se kanonizuju njegove nevidljive izrasline, da im se da legitimitet, a onda će se i ono iznutra, kostur tog morala, presložiti uz svoje nove konture.

Tekst: Frida Šarar

Komentari