Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Kako sam sad

101

Od trenutka kad sam shvatila da sam anoreksična, pa do trenutka kad sam uspela da normalizujem ishranu i vidim svoje telo onakvo kakvo jeste, prošlo je nekoliko godina. Možda bi se sve odvijalo brže da sam potražila stručnu pomoć, ali ja sam uvek sama sebi bila najbolji terapeut, učitelj, duhovnik i prijatelj. A najbolji put nije uvek i najlakši. Nije bilo lako boriti se protiv sebe, otvarati sebi oči i izvoditi sebe na pravi put. Svaki put kad bi moje oči u ogledalu videle debeljuškastu devojku, a vaga pokazivala 58kg (na visinu od 174cm), razum je morao da opali sebi nekoliko šamara, prodrma sebe za ramena i kaže: “Alo, anoreksična budalo, to što vidiš u ogledalu je halucinacija. Ti si mršava, neuhranjena osoba.“ Hiljade i hiljade otreznjujućih šamara, pre nego što je upozorenje o neobjektivnoj percepciji vlastite siluete sraslo uz svaki moj pogled u ogledalo. Ja sam u svom mozgu postavila stražu, zidine koje su ga zaštitile od iskrivljenih slika, nisam mu dala da me maltretira i ponižava, nisam mu dala da bude anoreksičan, trenirala sam ga da bude zdrav i posle nekoliko godina spartanskog treninga, on je to i postao.

Ušla sam u tridesete godine kao zadovoljna žena. Moja figura je bila zdrava i skladna. Nisam više odlazila u ekstreme. Niti sam se preterano gojila, niti sam preterano mršavila. Varirala sam tri kilograma gore-dole, kao i svako normalno ljudsko biće, u skladu sa godišnjim dobima. Ta tri kilograma su do danas ostala celi moj svemir mršavljenja i gojenja. Niko drugi ih ne vidi osim mene. A ni ja se ne trudim da previše mislim na njih. Vratila sam se u doba onog nevinog dečijeg odnosa prema hrani. Jedem kad sam gladna. Ne mogu da pojedem puno. Nemam potrebu za prejedanjem. Hranim se raznovrsno i ne uskraćujem sebi ništa. Volim jednostavnu hranu. Volim voće i povrće. Volim kuvana jela. Volim sladoled i čokoladu. Sve to jedem umereno. Mislim da bih umrla kad bi mi neko zabranio slatkiše. Ili testo. Ili bilo šta što volim, a što sam nekada sebi uskraćivala. Kad zamiriše pica, kupim sebi picu. Odavno sam sa svog leta izbrisala onaj šljašteći natpis GLAD. Mirisi hrane me više ne iritiraju i provociraju, ne patim zbog njih. Jedem sve što mi se jede, ali umereno i u određeno doba dana. Uvek sa tanjira pojedem prvo ono najlepše. Jer, ako najlepše ostavite za kraj, to znači da ćete sigurno pojesti sve sa tanjira. Ujutru jedem najjaču hranu: jaja, slaninu, burek, maslac, testa, slatkiše. Za ručak jedem kuvana jela i salate. Za večeru jogurt i voće. Ne pijem sokove, ne jedem grickalice, ne jedem paštete, salame. Pijem puno vode, jer moj organizam to traži. Pijem dve kafe dnevno. Popijem par čaša vina svakih 15 dana. Živim na petom spratu bez lifta. Šetam psa. Plivam celog leta. Ne treniram. Sve ovo navodim jer sam sigurna da ima onih koje zanima kako sada „održavam kilažu“, tj. kako izgleda jelovnik postbulimičnog i postanoreksičnog života. Odgovor je – moja kilaža se sama održava. Biologija je nadvladala psihologiju i konačno živim u skladu sa potrebama svog tela, a te potrebe su veoma skromne.

frida šarar

Mislim da sam metabolizam i umeren odnos prema hrani nasledila od oca. On je jedan od onih ljudi koji su celog života mršavi, a sa starenjem se samo sparuše kao dehidrirano voće. Da nije bilo mojih adolescentskih kriza, lutanja, nesigurnosti i ludila, nikada se ne bih ugojila. Moje telo se napumpavalo i ispumpavalo gonjeno neurozama, a ne nekom biološkom predispozicijom. Kad su me neuroze napustile, kad sam sazrela i zavolela sebe, telo se unormalilo i postalo onakvo kakvo jeste. Tridesete godine su mi donele spokoj, razumevanje za samu sebe i ljubav prema sebi. Kad neko govori o mladosti kao srećnom i bezbrižnom dobu ja samo kažem „daleko joj lepa kuća“. Nikad više ne bih bila mlada. Ovo gde sam sad je najlepše doba mog života.

Međutim, čak i nakon tog velikog isceljenja i samopouzdanja koje mi je donela zrelost, stajao je tamo negde u daljini, još jedan, poslednji i najteži test od kog mi je prolazila jeza kroz kosti. Trudnoća. Znala sam da ću jednog dana, nekad u budućnosti, postati majka. Trudnoću ne mogu da kontrolišem. Ona raste. Telo raste. Znam žene koje se nakon trudnoće nikada nisu vratile na prethodnu kilažu. Prošlo je puno godina od moje borbe sa poremećajem u ishrani, ali ja sam iznutra još uvek bila izranjavana i ranjiva. Bauk trudnoće se nazirao iz budućnosti kao ogromna aždaja i pretio da uništi sav moj uspeh i trud. Šta ću kad mi hormoni polude, kad se sitost i glad ponovo odmetnu od mene vođeni procesima koje ne mogu da kontrolišem? Ostati u drugom stanju značilo je svesno i namerno se ponovo spustiti u grotlo pakla iz kojeg sam se jedva iščupala. Ulog je bio najozbiljniji moguć. Ali je nagrada bila tako velika, tako smislena i značajna, veća od mene same. Želja da držim svoju bebu u naručju nije ostavila mesta bilo kakvom kolebanju. Moj najveći životni strah postao je mizeran u poređenju sa tom željom.

Kako sam preživela trudnoću i ostala normalna, čitajte u narednoj kolumni.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari