Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Duša mog sina

926

Večeras sam videla jedan novi izraz na licu mog deteta. Pogled koji je samo njegov. Nije to video, niti nasledio od nas. Nešto kao početak kolutanja očima, ali neizveden do kraja. Oči koje krenu u stranu i zablistaju. Desi se u tom pokretu mali bljesak njegove duše. I ja osetim u mikrosekundi kakav bi oblik ta duša mogla da ima.

U njegovom pogledu koji je kliznuo u stranu, praćen blagim, gotovo nevidljivim prelivom osmeha, bilo je nešto setno, nešto zrelo, nešto stabilno i u isto vreme ranjivo. Taj pogled me je zatekao nespremnu. Satima razmišljam o njemu.

Moje dete ima dušu. Pravu pravcatu dušu, tamo iza tih očiju. On nije samo najslađa buhtla koja od života želi ljuljašku, auto i vagon čokolade. On nije samo razmažena životinja koja svakodnevno urniše stan i mrvi po podu za desetoricu. On nije ni samo beba kojoj je biološki potrebna majčina blizina i nega. On je dečak sa “onim” pogledom.
Mogu da zamislim kako ima taj isti izraz lica za petnaest godina, kad bude bio krakati plavušan koji u nekom polumraku pita devojku da ide sa njim na maturu, a ona mu umesto odgovora ispriča neku foru. Mogu da zamislim kako mu se taj pogled otme na ispitu za koji je mnogo učio i izvukao je pitanja spreman da odgovara, a profesor ga prekida vickastim digresijama. Mogu da zamislim te oči kako gledaju prijatelja koji saopštava da se seli negde daleko i kaže mu da će biti u kontaktu. Ja taj izraz ne mogu da odglumim. On je spontan i nesvestan i previše slojevit.

pexels-elly-fairytale-3807358

Dok sam, oblačeći mu pidžamu, govorila kako ga volim, njegove oči su srećno skliznule u stranu. Taj pokret je bio toliko karakteran da je jednim potezom preda mnom nacrtao biće mog sina. Biće koje je nežno, senzualno, fokusirano, staloženo. Zatvoreno i povučeno, ali ga nije teško dodirnuti. Biće koje ume da ceni i raduje se svemu što mu dajete, a da pritom nikad ne zaboravlja šta mu zapravo treba. On ume da se šarmantno ogradi od vaše dobre namere koja mu nije u interesu, a da ne ispadne sebičan, niti vi ispadnete krivi. To nije proračunatost, to je sposobnost da duša ispliva na površinu očiju i kaže sve. Dok sam mu oblačila pidžamu i govorila mu da ga volim, njegove oči kao da su rekle: „Mama, ja sam istinski srećan što imam tvoju ljubav, ali trenutno hoću da se golicamo i slušamo muziku, a ne da pričamo.“ Ništa od toga nije izgovorio, ali je pogled napisao celu priču. U društvu takvih ljudi niko se ne oseća neprijatno i krivo, ali se oni često osećaju usamljeno. I to njihovom pogledu daje setu. Takav je moj sin.

Pre sat vremena sam prvi put videla njegovu dušu. Čistu, netaknutu, sjajnu kao rosa. Srce me boli kad pomislim gde će sve ta duša da prođe, kroz kakve vukojebine i kaljuge, kroz kakvo trnje i šipražje koje život nosi. Moj sin je čovek i budućnost je pred njim. A ja sad samo želim da se pretvorim u onu pucketavu foliju što obavija lomljive stvari i umotam u sebe njegovu dušu, jer nikad nisam stvorila nešto tako čisto i lepo, ne mogu da dozvolim ovom svetu da mi ga slomi.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari