Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Đavo u jagnjećoj koži

681

Znam puno o dobru i zlu. Ne pitajte me odakle. Jednostavno znam. Ako svoja znanja moram da opravdavam i legitimišem, da vam navodim izvore i literaturu, onda vi niste dobri čitaoci, ili bar niste za ono što ja pišem. Znanja do mene ne putuju jednosmerno i pravolinijski. Znanja ne usvajam dovršena i zapakovana u celofan. Mene svet podstiče, čestice stvarnosti me aficiraju, knjige me bude, jedan veliki mikser zvani promišljanje, koji radi na pogon zvani inspiracija, sjedinjuje te detalje sa bujucom osećanja, kreira žitku masu znanja koje nastaje unutar mog bića i nikako mu nije spoljašnje. Zato ne pitajte za izvore. Izvor sam ja. Možete da mi verujete ili da odustanete od čitanja.

Dakle, dobro i zlo. Verujem u dobro i zlo kao pokretače sveta, kao dve samostalne energije. Ne mislim da su dobro i zlo relativni pojmovi, da su slučajni i da ih je moguće opravdati okolnostima. Zlo koje može da se opravda nije zlo. A dobro koje je slučajno iskrslo nije dobro. To su samo oblici ljudskog ponašanja, fenomeni iskustva, činjenice koje se baziraju na uzročno-posledičnim vezama. Ne želim ovde da govorim o moralu kao ljudskoj praksi, niti da pretresam sociološke discipline. Zanimaju me dobro i zlo kao ontološki pojmovi, kao simboli i kao bića.

Znam sva lica dobrote i znam sva lica zla. Osećam ih intuicijom. Moja duša nesvesno i automatski detektuje te prastare univerzalne modele njihovog postojanja i manifestovanja. Zlo je tamo gde je moć. Ne postoji volja za moć koja u sebi nema bar klicu zla. A moć leži u različitim stvarima, pojavama, imenima i idejama. Moć je u položaju, uspehu, novcu, titulama, činovima, gomilanju znanja, gomilanju svih onih oznaka koje posmatraču ulivaju poverenje i divljenje, prikrivajući trulu zlu dušu senkom moći. Ljudi ne gledaju jedni drugima u duše, oni gledaju u ljušture i forme, stiču poverenje i uvažavanje na osnovu titula, razvrstavaju se po obrazovanju, mestu boravka, veroispovesti, zvanju… A ljudi se zapravo dele samo na dobre i zle.

Pre neki dan sam čula da je jednu učesnicu „Zadruge“, kada je imala dvanaest godina, silovao sveštenik u crkvi. Eto, taj čovek je, na primer, čisto zlo. On je sotona, u odori sveštenika. Nijedno psihijatrijsko veštačenje na svetu, nijedna psihoanaliza i zadiranje u emocionalnu istoriju njegovih motiva, ne može da opravda taj čin. Zloupotrebiti položaj ugleda i moći da bi zverski unakazio jedno mlado telo i mladi život, na svetom mestu u koje ljudi dolaze da nađu mir i utehu, to je po svim elementima satanistički čin. Orgije, žrtvovanje, nasilje, skrnavljenje svetih mesta, jesu od davnina poznati elementi satanističkih obreda. Pritom, ja ne kažem da je taj čovek vodio tajni satanistički život. Ne, zlo je iz njega izbijalo iracionalno i lišeno ikakvih okultističkih ideja. Ali se manifestovalo onako kako je svojstveno prirodi zla. Zloupotrebiti nečije poverenje, oskrnaviti mladi život i sveto mesto, u krvavom zverskom orgijaškom činu, zvuči kao prenaglašena karikatura okultističkog obreda. A upravo to se desilo. Zlo se tog dana uvuklo u crkvu, iskezilo se ikonama, pljunulo u lice onog razapetog Isusa, od te pomisli me podilazi jeza.

Hram je za mene uvek bio nešto nežno i toplo, velika duša u koju uđem, koja me zagrli i ušuška. Od malena sam osećala tu nevinost hramova. Doživljavala sam crkve kao mesta bezbrižnosti i ljubavi, imala sam potrebu da mazim te zidove i budem dobra prema njima. Kasnije sam, čitajući Bibliju i razne teološke spise, videla da se hram upoređuje sa telom, da crkva, interpretirana jezikom dogmatike, nije institucija, već zajednica, telo svih nas. Uvek sam smatrala da je najveći uspeh i lukavstvo Lucifera kad uđe u redove crkve, a to se kroz istoriju dešavalo prečesto. Ne samo da se skrivao pod mantijama seoskih sveštenika, nego ga je bilo u sinodima, među patrijarsima i papama. Tako je bilo i tako će uvek biti. A zamislite tek koliko ga ima na mestima koja i ne pokušavaju da se predstave kao utvrđenja dobrote.

Sotona može da nosi mantiju, beli mantil, da sedi na mestu sudije, akademika, učitelja, rođaka ili komšije. Sotona može da bude bilo ko, bilo gde. Zato gledajte ljude u dušu. Odore i titule nisu duša. Crkva nije silovala devojčicu. Sotona je silovao i devojčicu i crkvu i sve nas, jer mi smo telo te crkve. Oni koji štite pedofile u svešteničkim redovima, za mene su takođe sotone. Mi nikad nećemo sprečiti zlo da se uvuče u redove dobra i predstavi nam se kao dobro. To je metoda zla od kad je sveta i večnosti. Zlo se poigrava simbolima nevinosti, lepote, naivnosti i dobrote, ne bi li nas zavelo. Dobro često ostaje neprimećeno iza neke ružne narogušenosti, zatomljeno u svojoj neambicioznosti da ovlada drugim subjektima i svetom. Dobro je teško i statično, zlo je eterično i fluidno. Dobro je naizgled dosadno, a zlo je naizgled uzbudljivo. Koliko god da se trudimo, ne možemo uništiti ni jedno ni drugo. Dobro i zlo će postojati uvek i svuda.

Ono što možemo, jeste da naučimo cake, prepoznamo fore, načine na koje oni obitavaju u svetu. To nije teško, modeli su jednostavni, a naše kolektivno nesvesno obiluje praslikama njihovih manifestacija. Intuicija nam takođe pomaže da „nanjušimo“ dobro i zlo u ljudima. Ali pre svega, treba se osloboditi malograđanštine, formalizma, snobovštine i sujete, koje u prvi plan stavljaju obeležja iza kojih se skriva duša. Razgrnite taj lom od statusa, kasti, plemićkih titula, diploma i mesta rođenja, zagledajte se u duše. Tamo je cela istina. I putokaz kako sebe i svoju decu zaštititi od zla.

Tekst: Frida Šarar

Komentari