Svakog leta zastanem da osmotrim svoj život, zaokružim neke utiske, podvučem neke crte. Kako i ne bih kad satima samo ležim gola na suncu, u hladovinama, pod vodom, na kaučima, po parkovima i terasama. Leti se osećam najprirodnije i najslobodnije. To je godišnje doba otvorenih prozora, prozračenosti, sunca, nagih tela, toplih mora, sočnog voća, praznih rasporeda. Čak i kada su temperature okrutno visoke, ne mogu da se ne divim čarima besplatnog grejanja sa neba, kože koja je stalno izložena vazduhu, čudu vrelog mraka i osećaju da živim u nekoj kući za ptice u kojoj su sva okna neprestano razjapljena. U svim tim ambijentima zasićenim toplinom, ležala bih kao Vitruvijanski čovek, raširenih pazuha i prepona, puštala leto da me obloži i marinira, prepuštala bih mu se i iz te prepuštenosti koja me nosi da otplutam daleko od obale svega što je u mom životu ozbiljno, kopneno i čvrsto, videla bih bolje to mesto na kome sam i tačku u vremenu koja me trenutno određuje.
Da li sam baš ovo htela i šta sam uopšte htela? Da li mi nešto fali? Da li nečega imam previše? Da li sam se previše dala? Da li sam previše uzela? Imam li neostvarenih želja? Maštam li o drugačijem životu? Odakle sam pošla i gde sam stigla? Kakvi su mi planovi? Kakve su mi uspomene? Kakva su mi osećanja?
Tako ja svakog leta, gola i stopljena sa suncem, pročešljam samu sebe, da vidim da li se nešto zamrsilo, da li nešto stoji nakrivo ili na pogrešnom mestu, ima li kakvog smeća za izbaciti, ima li kakvog viška za pokloniti, ima li kakvih želja za ostvariti.
Juče se iznad mora pojavila duga, divovski šareni luk svetlosti koji proizvodi priroda, i pomislila sam, po ko zna koji put, da je Zemlja remek-delo, savršenstvo svemira, a mi smo se rodili baš na njoj i nismo nešto naročito zahvalni, niti se osećamo privilegovano što smo tu. Živimo začaureni u neke zidove, u neke ekrane, u neke loše odnose, dosadne poslove, nepodnošljive kolektive, sumorne brakove. Čak nam i roditeljstvo teško pada. To se desi kad se previše ujarmiš u život i ne daš sebi priliku da se udaljiš od njega, da budeš go, tih i sam, da apsorbuješ sunce i otiske vrelog kamenja na površini kože, da usaglasiš puls sa prirodom i pustiš ga da odjekuje svemirom. A onda, iz tih otkucaja koji su se rasuli beskonačno daleko, osvrneš se da pogledaš gde si, ko si i da li si srećan. Ako jesi, zašto jesi. Ako nisi, zašto nisi.
Nemamo još puno vremena. Pa i da smo se ovog trenutka rodili, život prođe za tren. Ali nikad nije kasno. Ni u devedesetoj nije kasno. Makar samo godinu dana živeli u skladu s sobom, to je beskonačno bolje nego provesti čitav život, a da se to ne desi. Puno je takvih života, koji su prošli kroz svoje vreme kao slepci, krećući se podzemnim tunelima, neokrznuti svetlošću. Obezbedite sebi trenutke mira. Povucite granicu između sebe i ostatka sveta. Saslušajte šta vam šapuće vlastita utroba. I nemojte slepo poslušati ta šaputanja. Ali ih nemojte ni zanemariti. Ona su ravnopravan faktor u kreiranju najboljeg izvedivog života za vas i sve oko vas. Kreirati takav život nije lako, ponekad je čak i nemoguće, ali sve je mnogo lakše kad pustite istinu iz sebe i date svojim snovima imena, a željama glas.
