Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Muškarci, žene i druge nebitne stvari

825
muškarci

Da sam muškarac i da živim u vreme kad žene preuzimaju svet nakon višemilenijumske vladavine patrijarhata, ne bih se plašila. Ne bih sumnjala u novi poredak i ne bih tragala za hipotetičkim scenarijima njegove neodrživosti. Ne bih ženama zamerala što su ljute i kivne nakon svega i ne bih se osećala metom njihove ljutnje. Da sam muškarac, bilo bi mi isto u patrijarhatu i matrijarhatu. Ni u jednoj od tih mogućnosti ne bih koristila svoje povlastice i zloupotrebljavala svoje slobode, niti bih se ikada oglušila o tuđe. Da sam muškarac, ne bih ni razmišljala o ženama kao takvim i muškarcima kao takvim, o njihovoj istoriji i stanju stvari među njima. Zanimala bi me samo ta jedna žena, koju volim i jedino bi mi bilo bitno da naša ljubav bude takva da u njoj niko ne mora da se bori za ravnopravnost, već da ravnopravnost bude proizvod našeg uzajamnog saosećanja i razumevanja, a ne borbe. Ako bi došlo do borbe, srce bi me zabolelo, jer bih osetila to mesto u bliskosti, na kojem fali ljubav.

Da sam muškarac bila bih ista ova osoba koja sam kao žena, jer duša je bespolna, pol nije esencijalni deo čovekove suštine, i na tome se temelje sve teorije o ravnopravnosti. Moja duša bi bila ista u muškom i ženskom umu i telu, bila bi slobodna, beskonačno slobodna, neuslovljena istorijskim faktorima i nemeriva parametrima društva. Moj fokus ne bi bio ka spolja i moja egzistencija bi bila podjednako autentična u robovlasničkom i neoliberalnom okruženju. To ne znači da ne bih imala (i da nemam) interes i saosećanje prema svetu, društvu i njegovim brigama. Svet može da me rastuži, zabrine, nasmeje, zaboli, očara. Ali ne može da mi oduzme unutrašnju slobodu sa kojom sam rođena i koja je samo moja. U tamnici i na vrhu sveta, samo moja. Ta sloboda mi daje moć da se u svim sistemima ponašam isto i da od ljudi očekujem isto, jer ih ne posmatram kroz kontekste već kroz njihovu sposobnost da misle i delaju autentično. Po tome razlikujem sposobne i nesposobne da se približimo i da se ikada razumemo. Moj muž bi morao da kuva pegla pere zarađuje čuva dete voli me mazi me razume me dočekuje me ujutru iz grada, u svim mogućim svetovima. Kao i ja njega. Ne zanima me koja paradigma vlada i kakvi su ostali brakovi. Ne zanima me šta tolerišu druge žene. Kakve uloge, kakvi obrasci, kakvi bakrači. Ako ne bi ispunjavao 1000% svih uslova koje smatram elementarnim za jednu ljubav, ne bi bio moj muž. I gotovo. Bila bih sama. To važi i za prijatelje i za saradnike i za sve druge koji mi se približe. Ne moram da znam ništa o međuljudskim odnosima. Ja diktiram odnose, svojom dobrom namerom, ljudskošću i empatijom. Očekujem da mi se tako i vrati.

stijena

Nemam nasleđe, ne nosim ničiji teret, putujem svemirom kao atom vodonika. Nisu me moje prababe, babe i majka naučile slobodi, one su bile domaćice u patrijarhatu koje su muževima servirale ručak. Ta okolnost me ne zanima. Zanimaju me delići njihovih srca koji su ostajali svoji uprkos okolnostima. Nikakav primer ni uzor nije potreban slobodnom čoveku. Nikla sam slobodna iz pepela i ljubav mi je jedino merilo svega. Ne trebaju mi građanske slobode i zakoni. Ne trebaju mi škole ni pokreti. Niti je mene iko učio slobodi, niti ja nekoga mogu da naučim. Pa čak ni ovog sina kojeg sam rodila. Ako se rodio slobodan, rodio se. Ako nije, ne mogu mu pomoći. Mogu samo da ga volim i razumem i da mu želim sve najbolje, kao što volim razumem i želim sve najbolje čitavom ostatku sveta.

Kad govorim o slobodi, nikada ne mislim na građansku slobodu. Ona je potrebna slabijima i prirodno neslobodnima, a to je većina čovečanstva. I zato je ona smislena i korisna. Ali mene ne zanimaju smislene i korisne stvari. Dosadan mi je nivo prava, morala i racia. Te borbe su mi dosadne. Mogu da pomognem kad god treba, ali ne mogu da ih živim i da ih vodim jer nisam rođena u tom balonu. Sloboda je moja baza, moral i racio su žile i struktura, ali oni na sebi nose i iz njih raste ono više, složenije i dalje, iracionalno i mistično, kompleksno i simboličko. Ljubav, umetnost, bog. Sveto stvaranje. Vizuelni uvidi u realitet oblikovani poetskom sugestivnom intuicijom koji se u svesti javljaju poput udara groma ili eksplozije fraktalno povezanih pojmova. Toplo srce apsurda, potencijal haosa. Ono neprepričljivo i nepodložno analizi. Slatka oštrica kontradikcije. Lelujave isparavajuće denotacije metafora. Večni krik arhetipskog koji se probija kroz konačna bivstva. Večnost kao takva. Ja stvarno nemam potrebu da mašem zastavama u nekim prvim redovima i da govorim o postulatima zdravog razuma, iako bih to uradila za vas, ako vam treba moja pomoć. Ali meni ne treba ničija pomoć. Ako ste se izborili za nešto u moje ime, ja vam to nisam tražila. Ne osećam da nekome nešto dugujem. To su neke borbe koje prolaze mimo mene, u jednoj paralelnoj galaksiji, posmatram ih, ali baš nikako ne mogu da se povežem s njima. Onda ugasim taj program (spustim roletne, sklopim oči), umreću od dosade u ovom kosmosu (kao Boris koji množi i deli stotine, u prvom razredu gde još nisu počeli da sabiraju 1+1). Ovaj svet je večiti prvi razred i stalno ponavlja, nikako da pređe u drugi. Ako želiš nešto više, moraš da ga se odrekneš, moraš da ga šutneš i da mu zabraniš da te guši. Moraš da povučeš crtu. A mi slobodni, koji nikad nikome nismo dali da nas gazi, dobri smo u povlačenju crta. Kad sam mogla da je povučem Kurti i Murti i idejama, religijama i partijama, nacijama, muževima i roditeljima, detetu, mogu i jednom dosadnom svetu i njegovim dosadnim, uvek istim borbama za jedan dosadan pristojan život.

Tekst: Frida Šarar

Komentari