Ima li današnji čovek pravo da zaštiti sebe od informacija koje haotično i nefiltrirano padaju po njemu, zavlače mu se u krevet, nastanjuju šupljine hleba, vrište sa ekrana, atakuju na naša osećanja, zaokupljuju nam misli, uzurpiraju glave, a da se ne proglasi indiferentnim, da ga ne optuže za eskapizam, da mu ne zamere odsustvo interesa za kolektivno i angažovano, da ga ne nazovu sebičnim šupkom? Odgovor može da bude jako dugačak i složen, ali pokušaću da ga uprostim i skratim: IMA! Čovek ima pravo da ga ništa na svetu ne zanima, da preseče sebi struju, da ne kupuje novine, da živi u pećini, da ćuti i žmuri godinama, da legne i umre, na sve to on ima pravo jer nije tražio da se rodi, jer je došao na ovaj svet a da ga niko nije pitao, a ako ti neko pokloni nešto što mu nisi tražio i što ti možda nije ni potrebno, pa te zbog toga smatra svojim dužnikom, to je onda jedna vrsta ucene i agresije, pa čak i vrsta reketiranja.
Dakle, čak i u tom najekstremnijem obliku, mi nemamo moralnu obavezu da nas išta na svetu zanima i da budemo u bilo kakvom toku. Ali ne govorim sad o ekstremima, oni su retki. Zanimljiviji su mi ljudi koji nemaju potrebu za apsolutnom izolacijom od informacija, koji žele da se donekle angažuju i nisu nezainteresovani za probleme svog vremena. Kako da ti ljudi kažu dosta, gde da povuku crtu, na koji način da zadrže svoj prostor kontemplacije, meditacije, statičnosti, osamljenosti, samoprihvatanja, ćutanja, zaključivanja, zaokruživanja, vrednovanja, snalaženja u večnosti, ako smo se odjednom našli u paradigmi silovanja prezentom gde svakodnevno bivamo zatrpani šleperom informacija, gde nam fotografije svake nedaće, katastrofe i zla u svetu nekontrolisano iskaču pred očima i uvlače nas u jednu multipliciranu prisutnost praćenu multipliciranim emocijama za koju naša tela i naši mozgovi nisu predviđeni.
Do pre samo par decenija mi smo živeli u svetu gde su informacije do nas dolazile sporo i probrano, imali smo vremena da ih obradimo i vidimo šta ćemo s njima. Danas smo mi bića kroz koja informacije protiču neprekidno i nezaustavljivo, spirajući iz nas sve ono hranljivo i plodno, ono što je mirovanjem i taloženjem steklo težinu, ono što nas je oblikovalo i činilo ljudima.
Ne sumnjam da će u vremenu koje dolazi ovaj problem morati biti rešen. Ovo je vreme tranzicije u kome jedna tek otpočeta paradigma nema adekvatni sistem morala koji bi je oblikovao spram čoveka, njegovih mogućnosti i svrha. Tehnologija je prebrzo napredovala, a transformacija etičkih principa ne ide tako brzo. U tom procepu mi smo se zatekli nesnađeni, bez ijednog orijentira. Nemamo ni iskustva, a ni moralnih načela po pitanju aktuelnog stanja stvari. Možemo samo da se oslonimo na sebe i svoj zdrav razum. Da ne dozvolimo informacijama da nas prožderu, da ne dozvolimo svetskoj boli (koja nam se trlja na nos zarad klikova) da nam ruinira duše, da u tom stampedu prezenta nađemo neki zaklon i zaštitimo svoj um, svoje zdravlje i svoje dostojanstvo, a da nas pritom ne grize savest i da ne prebacujemo sebi da smo na nešto zažmureli, da nas se nešto ne tiče i da smo nešto propustili. Ne samo da imamo puno pravo da se povremeno (češće ili ređe, koliko god nam je potrebno) isključimo iz svega, već imamo i obavezu da to činimo, ako iole držimo do sebe i ako želimo da ostanemo normalni u eksploziji podatkovnog haosa koji je zadesio svet.
Komentari