Postoje neke stvari u našim životima kojih smo svjesnio – nisu dobre, ne donose nam ništa korisnoga, možda nas čak i troše, živciraju, ljute, oduzimaju nam energiju itd.,ali opet ih jednostavno ne umijemo ili – u lošijoj varijanti – ne želimo promijeniti. Npr. pušenje, prevelika doza tv programa dnevno, zakačenost na određene obrasce ponašanja, na ljude, nesretne ljubavi, pa i zakačenost na davanje drugima iako su nas toliko puta razočarali i ovo i ono..i što sve ne. Zašto je to tako – ja stvarno ne znam. Nekako se pokušavam staviti u okvire kada razmišljam tako o tim stvarima i situacijama, ali mi karakter iz tih istih razumskih okvira iskače van. I onda se bore – srce i razum. Jedno navaljuje na drugo. Razum još možemo i razumijeti, ali ovo srce – brate mili – ono kao da samo od sebe kroji svoju politiku. Evo, ja ga baš ponekad osjećam kao strano tijelo. Kao da me se ne tiče što se zbog njega tako često blamiram, kažem što mislim – onako kako točno mislim, uletim u nešto o čemu nisam baš, jeli, razmišljala i slično. Kao da „to nije moje“ – napravilo se samo od sebe. S druge strane – razum radi na svoj način – on mi pomaže, voli me (kojeg li paradoksa) i zato što me voli traži od mene da budem oprezna, zrela, smislena i razložna. Onda opet onaj drugi divljak, da oprostite na izrazu jer ono to je, počne galamiti – budi ono što jesi, ne obaziri se, život je jedan, oprosti, kreni, idi, viči…i što sve ne. I tako iz dana u dan.
Ne znam kako kod vas, ali kod mene ovo dvoje svakodnevno vuče na svoju stranu. Srce kaže – Jedi! Razum kaže – Debljaš se! Srce kaže – Grli! Razum kaže – Krivo će te shvatiti! Srce kaže – Kupi! Razum kaže – To ti ne treba! Srce kaže – odbrusi! Razum kaže – Ti si neprilagođena! Srce kaže – Pjevaj! Razum kaže – Bolje nemoj . Srce kaže – Obuci onu cvijetnu haljinu! Razum kaže – Ne stoji ti dobro!…i tako unedogled. Po svakom mogućem pitanju – potrebnom i nepotrebnom, smislenom i besmislenom, lakšem i težem….Pa balansiram. Nekad pregrizem jezik, nekad sam zadovoljna. I to, moram priznati – uglavnom kad pustim srce da dirigira, a razum da kasnije eventualno korigira.
Tako sam i jutros – odlučila razumski i krenula. Uspjela tek neznato jer – srce je bilo gladno i pojelo je razum onako slasno već za doručak.
Ana Marija Vizintin
Komentari