Fascinira me ljudska zazidanost u obrasce društva, u kulturne kodove, u civilizacijske vrednosti i nerazlikovanje istih od principa prirode, autentičnosti i unutrašnje slobode. Pritom znam da su pojmovi “priroda, autentičnost i unutrašnja sloboda” diskutabilni i da svako može da ih shvati drugačije, pa ću ih dodatno pojasniti.
Kad kažem “priroda” mislim na ljudsku prirodu i na čoveka kao mikrokosmos koji nije izolovan i odsečen od kosmosa, već u njemu sudeluje i u skladu sa njim funkcioniše. Sve velike teorije politike i morala temelje se na stavu o postojanju ili nepostojanju ljudske prirode. Pa se tako i sve moje teorije o životu zasnivaju na verovanju da ljudska priroda postoji i da bazično određuje čoveka, a da ga kroz odrastanje dodatno oblikuju i neki spoljašnji faktori. Priroda je ono sa čim se rađamo i što do kraja života ostaje naša srž.
Zatim, autentičnost, dosta izlizan pojam u danjašnjim nju ejdž i self help pizdim materinama, koje prezirem. Ali kako nikad nisam dozvoljavala da mi trendovi ogade klasike kojih su se trenutno dočepali, a ni da mi seljaci ogade super bendove jer ih ponekad slušaju, tako ne dozvoljavam ni da mi niskobudžetne Instagram filozofije obezvrede pojam autentičnosti koji je stajao i stoji u središtu velikih i bitnih teorija o čoveku. Autentičnost je život u skladu sa sobom, sa onom prirodom koja nam je urođena i koja korespondira sa kosmosom i koja se kroz iskustvo oblikovala i menjala pod uticajem sredine, ali nikada suštinski i nikada do neprepoznatljivosti.
I na kraju, unutrašnja sloboda, to je svest o sebi i hrabrost da budemo oni koji jesmo i u najtiranskijim I najrepresivnijim društvima. To je sloboda od svih zadatosti i koncepcija i spremnost da posmatramo svet od nule. Sa tom slobodom sam ja rođena i dugo sam živela u zabludi da su svi ljudi kao ja, ali onda sam shvatila da ne da nisu, nego ih je većina dijametralno suprotna meni. Većina nije ni na sredini između slobodeiI neslobode. Većina su robovi, a da toga nisu ni svesni. Žive neke umišljene, iluzorne slobode, ubeđeni da govore i deluju iz sebe, zapravo ropću uklješneni u ideje i koncepte civilizacije iz koje su potekli i nemaju sposobnost da vrednosti te civilizacije posmatraju sa distance i kritički.
Jedan od tih civilizacijski učitanih šablona koji se uzimaju zdravo za gotovo, kao jedina normalnost i priroda, jesu muški I ženski rod, njihovo postojanje u svemiru i njihova uloga u društvu. Ljudi su utuvuli da postoje dva roda i da je sve van toga izmišljotina, bahaćenje, opscenost, pomodarstvo i bogohuljenje. Ljudi se boje sumraka svoje civilizacije i kulture kakvu su do sada poznavali. Oni smatraju da izvrdavanje rodu vodi u propast i da će celo čovečanstvo zbog toga da ispašta. Pale baklje i lomače po Internetu i sprovode linč nad nebinarnim pobednikom evrovizije iz svih mogućih pogrešnih razloga na svetu. Koji su to razlozi i zašto su pogrešni?
Navijali smo za Bejbi Lazanju. Da navijali smo i on je izgubio i bilo nam je svima mnogo žao, ali za to nam nije kriva nebinarnost.
Da kriva je, jer Nemo ističe svoju nebinarnost u prvi plan, umesto da pesma bude u prvom planu. Ne ističe u prvi plan, samo kaže da je nebinaran, to nije isticanje u prvi plan, svako ima pravo da kaže ko je i kako se oseća. Ako vam se nešto čini toliko istaknuto da bode oči, zapitajte se da nije problem u vašim očima koje žulja drugačijost koja vas ne ugrožava.
Nemova pesma je loša. Nije loša.
Nemova pesma je super, ali ćutaću o nebinarnosti. Vi ćutite, oni neće da ćute i zašto bi ćutali.
Kako da objasnim detetu? Pre će dete da objasni tebi. Dečji mozgovi nisu ograničeni konceptima.
Šta bi ti radio da se tvoje dete izjasni kao nebinarno? Rekla bih, važi dete.
A sad ja vas pitam, koju to strahotu može da vam donese razvodnjavanje rodnih razlika? Apsolutni muškarac i apsolutna žena ne postoje. Svi mi imamo i muške i ženske hormone, muške i ženske osobine, nosimo dosta sličnu garderobu, radimo iste Ili slične poslove, jedino nam se reproduktivni organi razlikuju, ali ta biološka razlika je pol, a ne rod. Rod je društvena konstrukcija, skup simbola koje stavljamo na sebe ne bismo li se izjasnili kao muško ili žensko. Današnje društvo pruža mogućnost da se ne stavljamo u kalup dva roda, već da živimo onako kako se osećamo. Mislim da je to daleko prirodnije, normalnije i autentičnije, nego ova prisila da se pripada ovom ili onom rodu. Pritom, ne vidim u tome ništa lose ni kobno po društvo u budućnosti. I dalje ćemo se razmnožavati i dalje ćemo učiti, raditi, stvarati. Rod nema nikakve veze sa tim. Kao što nije imao ni sa pobedničkom pesmom Evrovizije. To što je neko nebinaran ne znači da je zao i nesposoban. Naprotiv, evo videli smo da može biti vrlo ljubak i talentovan. I pametan i dobar. Možda pametniji i bolji od nas koji se osećamo kao muško ili žensko.
Muški i ženski princip će zauvek postojati. Kao i jasne ideje o muškom i ženskom rodu. Samo će u praksi te ideje biti primenjivane parcijalno i bez biološke zadatosti. Svet se menja, naviknite se na to. Mene mnogo više brinu ovi anahroni i analogni ratovi gde se ljudi kolju u prašini, kao da se vreme vratilo dvesta godina unazad, i ti ljudi su vrlo patrijarhalni heteroseksualni i rodno binarni, dok negde na takmičenju za najlepšu pesmu nebinarna osoba u roze suknji izaziva gnev vaskolikog čovečanstva. Nije li to naopako?
Komentari