Gledala sam pre neki dan video na Instagramu na kome Nina Simone kaže da je sloboda za nju odsustvo straha. Ono odsustvo straha koje je svojstveno deci. Jer deca su, pre svega, slobodna od predrasuda i prekoncepcija, slobodna su od očekivanja i šablona u koje drugi pokušavaju da ih smeste, još uvek nisu upoznali svet i nemaju iskustvo osude i prezira koje društvo upućuje onima koji ne naležu na ponuđene obrasce. Dete se zaleće u život nevino i rasterećeno i u tom dodiru sa drugim, drugačijim i osuđujućim, biva prvi put povređeno, nakon čega ono postaje opreznije, jer ne želi da se opet poreže na isto sečivo, ali baš taj oprez je ono što proždire slobodu. Oprez i sloboda međusobno se isključuju. Čovek je slobodan samo onda kad nije oprezan, a jednom stečen oprez, nakon prvog dodira sa svetom, ne odstranjuje se tako lako. Mnogi zauvek ostanu njegovi robovi, ali poneko mu se iskobelja, iako zna da cena tog odmetništva nije niska.
Odrastao neoprezan čovek je budala. Ako je neoprezan slučajno, a ne svojom odlukom, on je budala. Ali, ako je neoprezan svesno i ako se zaleće na „sečiva“ koja je već iskusio, znajući da može da postupi i drugačije, i znajući da je to drugačije bezbednije po njega, onda je taj čovek lud, zaljubljen ili umetnik. Prosečnom posmatraču sve ove tri kategorije spadaju pod pojam budala. A prosečnih posmatrača je najviše. Jer ako si prosečan, onda si najčešće posmatrač, iako ne mora da znači. Ponekad pametni posmatraju iz senke dok prosečni vitlaju svojom glupošću izazivajući transfer blama, pogotovo ako imaju zaleđinu u sistemu vrednosti koje kreiraju aktuelne poluge moći. To da li će budala imati scenu da se na njoj razmaše, zavisi isključivo od okolnosti. I to nije sloboda, kao što i naivnost intelektualno siromašnog nije moral.
Međutim, kad pametan čovek (bio on lud, zaljubljen ili umetnik) postane akter jedne realnosti, to nema nikakve veze sa okolnostima. On to često radi uprkos okolnostima ili ignorišući okolnosti. Niko njemu ne priprema scenu za bivanje slobodnim. On tu scenu sam sebi stvara, svojim suludim postupcima, srljanjima i rizicima, svojom neproračunatošću i odsustvom zadnjih namera. Odsustvom straha za sebe i svoj život. Odsustvom opreza. Slobodnom čoveku ne trebaju građanske slobode, jer on nije deo nijednog miljea. Njega ne zanima šta njegovo vreme misli, nalaže i brani. On je jedinka, nezavisna od prirode i društva, od prostora i vremena.
A šta ako ga u nekom radikalnom represivnom sistemu ubiju zato što je slobodan? Pa ubiće ga i on će onda biti mrtav, nikako neslobodan. Znate, kad psiha naprsne, kao slomljena vaza, nema povratka nazad. I kad se srce zapali, ne postoji način da se požar uguši. I kad stvaralački nagon krene da kulja iz čoveka, nema poklopca koji može da ga zapuši. To je veće od života. Ljubav, ludilo, umetnost. Tri stvari koje nas pretvaraju u decu i koje nas oslobađaju, bez obzira na kontekst u kome bitišemo. Život koji krene tim putem nosi beskonačne boli i stradanja, ali sve to postane nebitno kad osetite neuporedivi i neprocenljivi dašak slobode. Njegova svežina anulira svaku patnju i ne biste ga menjali za hiljadu udobnih učamelih svakodnevica.
Komentari