„Kako dišem tako i pišem“ – Frida Šarar izbliza

921

Razgovor s Fridom Šarar bio je razgovor s mladom ženom koja je prije svega pjesnikinja i pisac (smijale smo se kako ne postoji zvanje pisca u ženskom rodu i zaključile da riječ spisateljica nema snagu koju ima riječ pisac), glazbenica, modna ikona, ali prije svega mama, supruga, pa i dobra domaćica.  Ali Frida za sebe kaže da sve što radi, radi rado, a naročito lako piše – «kao što dišem, tako i pišem».  I ničemu što radi ne daje preveliki značaj, nema tu neke pompe, veličine, a opet dok razgovarate s njom osjetite da je sve to što stvara i radi za nju od životne važnosti.

Na samom početku razgovora s Fridom spominjem odličan intervju, koji je Davor Mandić radio s njom za NL i priznajem da ne znam hoćemo li imalo dostići taj intervju.

To mi je do sada bio najveći intervju, uz kratki dokumentarni film koji je HRT radio o meni. Moram reći da su mi sva dosadašnja iskustva s novinarima u Hrvatskoj odlična, bez trunke neprijatnosti, nečeg nedorečenog, nemam apsolutno nikakvu zamerku na njih, svaki put je bilo toplo, ljudski, normalno i na kraju se lepo rastanemo, sa osmehom, kao prijatelji. Davorov autorski tekst (na bazi intervjua) još uvek čuvam i u štampanom izdanju.

Kako biste predstavili sebe i svoje prioritete, u odnosu na ono što jeste i što radite?

Na prvom mestu je moje dete i ono je moj najveći prioritet. Odmah tu je i muž koji mi je ujedno i najveći prijatelj i to prijateljstvo smatram nečim najdragocenijim. Još je Aristotel pisao o uzvišenosti tog fenomena kada su međuljudski odnosi u pitanju. Jer zaista, prijateljstvo je jedini odnos u kome bliskost između dve osobe ne počiva na nekom vanjskom interesu.  Nas dvoje imamo zdrav, prijateljski odnos, međusobno smo iskreni, direktni, neposredni, nema muško-ženskih taktika i igara.

U trenutku kada razmišljam o nekom projektu, ideji, o nekoj životnoj odluci ili bilo kojoj pojavi u svetu koja ne mora direktno ni da me se tiče, uvek je tu pitanje šta to znači za mene, kakve posledice ima po mene, na koji način je u relaciji sa mnom. Iz te perspektive može se reći da sam sebi na prvom mestu. Polazim od sebe i sve posmatram kroz sebe. To je razlog što imam izražen lični integritet i samosvest, ali i saosećanje. Uvek sam sebe shvatala ozbiljno, od najranijeg detinjstva, ali ne u smislu nekog sebičluka ili narcisoidnosti, baš naprotiv. Za prave ljude i prave stvari uvek sam spremna da podnesem žrtvu.

Ako pričamo o ovome što radim, moram priznati da sam imala odbojnost da to nazovem radom. To je jednostavno bio moj život – pisala sam, jer kao što dišem, tako i pišem. Nisam to shvatala kao nešto odvojeno od mene, kao ja sam tu, a neki rad je tamo. Ali kako postajem starija u mojim očima taj rad  sve više poprima konkretan oblik, sve više se kristališe u zanimanje.

IMG_8045

Na prvom mestu mi je poezija, to je nešto što najprirodnije izlazi iz mene, bez ikakvog predumišljaja, plana i bez ideje da će to iko ikada da pročita. Meni je čak nebitno šta će neki kritičar reći za moju poeziju. Ne zato što sumnjam u nju ili mislim da je najbolja, već zato što ne mogu ni bolje ni gore, moja poezija je ono što sam ja, misli koje sam pretočila u stihove i sve je autentično, da je drugačije bilo bi lažno.

Na drugom mestu su mi prozni tekstovi koji ne proizlaze direktno iz emocija, na njih me pokrene stav, revolt, utisak, tema koja me (najčešće) iritira, a onda o tome dosta strastveno pišem. Godinama sam se obraćala čitaocima kroz društvene mreže i blog, a od prošle godine pišem i nedeljnu kolumnu za portal beogradskog City magazina. Tu već imam jasno izraženu svest da će to neko pročitati i da se preko teksta nekome obraćam.  Pesme uopšte ne pišem iz tog razloga, pišem ih jer mislim da bih u datom trenutku poludela ako ne izbacim osećanja na papir. Zato ih i volim, to su materijalizovani komadići moje duše. Čuvala sam ih sve ove godine, da bih na kraju i objavila knjigu poezije „Halter ego“ u izdanju VBZ-a.

Na trećem mestu je muzika. Nisam znala kako da joj priđem, iako sam uvek bila muzikalna. Pevala sam u školi posle časova za društvo, u crkvenom horu, u noćnim izlascima. Kao dete bila sam potpuno opčinjena umetnošću. Želela sam ići u muzičku školu, na balet, ali odrasla sam na selu i nismo imali te mogućnosti. Sve me je zanimalo. Čitam od četvrte godine i prvi magazin „Ćao“ kupila sam sa šest godina. Moje roditelje nije zanimala zapadna pop muzika, sama sam istraživala i upoznala pop kulturu preko televizijskog programa, knjiga i časopisa koje sam čitala. Muzika je uvek bila negde tamo: u medijima, u Beogradu, u Americi. A ja „zatočena“ u malenom selu gde deca voze traktore i svi misle da sam luda kad u obdaništu kleknem i zapevam „Pomagajte drugovi“ Olivera Mandića. Muzika je bila predaleko, ali ja sam joj se uporno približavala, da bi me na kraju, sasvim slučajno, sudbina spojila sa muzičarem i odjednom sam pevačica u bendu.

https://citymagazine.rs/author/saradnik/
https://fridasarar.home.blog/
https://soundcloud.com/pornobrak
https://www.youtube.com/channel/UCJcD1M7OlGNi9jD365DXWxQ

Vaša priča je zapravo ljubavna, ljubav vas je dovela u Rijeku. Tu ste osnovali obitelj, pronašli svoju kutak privatne sreće. Osjećate li se dobro ovdje?

Osjećam se dobro u Rijeci. Došla sam bez očekivanja, pretpostavki, nisam razmišljala ni čime bih se tu bavila, ni gde to idem. Dolazak u drugačiju sredinu nije mi nešto novo, jer već sam se selila i navikla sam na to. Lako se snalazim u novim situacijama, volim promene i brzo se prilagodim. Nisam društvena, ali odmah nađem društvo. Imam potrebu da se nametnem u novoj sredini, ali ne u smislu karijere, već međuljudskih odnosa i društvenosti. Dok sam bila mlađa volela sam izlaziti, biti zvezda noćnih klubova i kraljica društvenih krugova. Na Twitteru sam se zvala „Kraljica tvitera“, mnoge sam iritirala tim imenom. Sada me to manje zanima i što sam starija to se više okrećem sebi. Nisam više ni tako radoznala, smeta mi zasićenost informacijama, Google, Wikipedia, razmetanje podacima, enciklopedijsko znanje, svega je previše i sve to gubi na vrednosti. Ljudi su pomerili fokus sa sebe i svojih problema i pustili se niz reku informacija koja nigde ne vodi.

Meni je dobro kad sam sama sa sobom. Nisam usamljena u samoći. Naprotiv, ne znam šta bih pre! Tu ne pričam o dnevnim obavezama kojih imam dosta, a kako sam malo kontrol frik kod mene sve mora da bude savršeno, stan da bude najčistiji, dete da ima pet pravilnih obroka. Pritom nemamo nikakvu pomoć, čistačice i bebisiterke, sve radimo sami. Ali što se tiče mojih unutrašnjih obaveza koje imam u glavi, uvek mi je zabavno samoj sa sobom. Stalno imam neke ideje, hrpu inspiracije, puno materijala u glavi, kod mene ne postoji prazno vreme, iako nikada nisam imala formalni posao od 8h do 16h.

Sa suprugom Ivanom Šararom pokrenuli ste glazbeni projekt, elekro pop duo Porno brak.

Porno brak upravo zato jer smo uvek bili javni, naš je odnos počeo na Twitteru, u trenucima kada ni mi sami nismo bili svesni da među nama nešto ima. Nismo se videli, ali on se zaljubio u moje pisanje, a ja u taj njegov stav. Nije se on razmetao pisanjem kao ja, ali je imao je neki dominantan stav, muževni minimalistički pristup, koji čak nema uživo. U tvitovima je imao jednu prodornu crtu vođe koja je ostavljala utisak, imao je neko muško samopouzdanje i žene su bile zaljubljene u njega na tom Twitteru.   O  meni su na nekom zagrebačkom portalu napisali – Beograđanka koja twita i u koju se svi pre ili kasnije zaljube.  Tamo na timelineu sam pisala o svemu, od kada ustanem pa do večeri, sve što imam u srcu i glavi tamo sam iznosila. Ljudi su videli da se među nama dešava neka hemija i tako je naša veza  od samog početka bila pred očima javnosti. Kada smo ubili profile na Twitteru, nazvali su nas twitterovi Romeo i Julija. Od samog početka bili smo izloženi, kao neki harizmatični seksi par. Ime Porno brak se nametnulo samo. Ja sam svoj život na internetu nastavila kroz druge društvene mreže i blog, a Šarar se zauvek oprostio od virtuelnog života. On sada preko mojih naloga zaviri u „reality show“ koji kreiram na internetu. Zanimljive su mu reakcije ljudi. Neki osuđuju takvo javno izlaganje intime i privatnosti, nekima je to banalno, neki prate kao sapunicu, nekima je normalno. Ja odavno ne verujem u bauk privatnosti. Mislim da se koncept privatnosti promenio i da taj pojam sam po sebi više nema težinu. Čak nemam ništa protiv i da neko čita sve moje mejlove i prati privatne poruke. Tajne službe mi ne mogu ništa jer ne radim ništa protivzakonito, niti bilo šta čega se stidim. Živim normalno i dosadno kao i milioni drugih ljudi. U našim dosadnim ispravnim životima pravo na privatnost je potpuni višak.

Pjesma „Obećaj mi dragi“ san je svake žene koja želi biti voljena na pravi način…

Znam iz kojih sam pobuda pisala pesmu. Uvek sam bila romantična i maštala o  muškarcu koji bi me pratio u svemu i podržao u onome u čemu ostatak sveta ne bi. Većinu muškaraca plaši ženski bunt, samostalnost, a pogotovo žensko ludilo, parališu se od straha, ili pobegnu. Zato sam uvek sanjala onog koji neće osuđivati, neće se plašiti, neće odustati, već će me pratiti, biti partner u svim dimenzijama mog komplikovanog i na momente destruktivnog karaktera.

Sada imamo neke nove ideje vezano za muziku.

Šarar bi želeo da pesmu „Jebo vas jezik“ muzički upriličimo. Možda ne u pop maniru, već kao strastveno čitanje poezije uz muzičku podlogu.  Nedavno mi je pokazao neke stvari koje je radio u danima nakon što se Boris rodio, kada smo bili u počecima roditeljstva, umorni i neispavani, nismo znali kada je dan, a kada noć i da on ne bi poludeo od tog roditeljskog vrtenja u krug, kad god bi se malo odmarao, seo bi i komponovao. Kad mi je, tri godine kasnije, pustio to da čujem, bila sam oduševljena. Toliko je ambijentalno, ali jako pomereno  i totalno drugačije od sveg što smo do sada radili. Stvara male svetove u glavi, neke scene koje imaju miris, boju, ukus.  Odabrali smo ih šest i mislimo da to završimo do kraja godine.

Hoćete objaviti nešto od vaše proze, ili nešto od brojnih objava na mrežama?

Radimo knjigu mojih starih twittova. Pre deset godina sam imala preko tri hiljade pratilaca, što je ogromna cifra za Twitter iz tog vremena. Ljudima je bila interesantna moja iskrenost koja je u isto vreme bila i poetična. Ugasila sam profil, ali oni koji su me najvernije pratili sačuvali su te misli i posle mi ih slali, na stotine zaboravljenih tvitova. Kada sam ih ponovno pročitala shvatila sam da je to dobro, bila sam ganuta onim što sam pročitala i poslala ih uredniku. Njemu se to dopalo i sada radimo na knjizi koja će uskoro izaći. Osim knjige twittova, u planu je još jedna zbirka poezije, a možda i knjiga koja bi objedinila moju internet prozu i kolumne. Ali o tom potom.

Jeste li stekli nova prijateljstva u Rijeci ili vam je dosta vaš mikro svijet?

Bliskost s mužem mi velikim delom zadovoljava potrebu za druženjem, jer nema teme o kojoj sa njim ne mogu da pričam (osim garderobe i mode, to ga uopšte ne zanima. On bi se oblačio u Lidlu i živeo u šumi.) Ima ljudi koji su mi bliski, dragi i doživljavam ih kao deo svoje šire porodice. Ima i ljudi koji mi nisu baš toliko bliski, ali su mi vrlo dragi poznanici i s njima mi je lepo kada se vidimo. Posećujemo se, kada imamo neke partije, mada moram da priznam da se to rijetko dešava…

To se i inače u Rijeci rijetko dešava

Od kada smo postali roditelji

Otkuda ime Frida i kakva je Frida bila kao djevojčica? Što je u vama ostalo isto?

Moje ime je Marina, Frida ima veze s početkom mog pojavljivanja na internetu. U početku je bila mreža My Space, tamo sam počela kao Frida, u tom trenutku mi je FB b bila najdosadnija mreža, jer sam inernet doživela kao neku paralelnu realnost gdje se igramo drugačijeg identiteta. Poigramo se nekim drugim imenima i stvaramo neku drugačiju stvarnost. To mi je bilo zabavno i privlačno. A na facebook pozoveš ljude koje već znaš. Ali zašto ih zoveš ako ih već znaš? Ti onda ne stvaraš novu realnost, nego samo dupliraš ovu postojeću. Na MySpaceu smo se povezivali s ljudima iz celog sveta, pa je bio i nekako mračan, mogao si ga sam kreirati, pa imaš svoju muziku na profilu, biraš vizuelni identitet svoje stranice… Imala sam prijatelje iz celog sveta, iz Malezije, Japana, od svuda. S druge strane bio je to početak i svi smo bili ravnopravni, među nama su bili i neki svetski poznati dizajneri ili DJ-evi, to je  bilo uzbudljivo, cela ta naša zajednica. I kako je svako imao neko pseudo ime, ja sam odabrala ime Frida, naravno, inspirisana Fridom Kahlo. I kao devojčica sam se upoređivala s njom, imala sam spojene obrve, ali i sinesteziju, izuzetno  intenzivna osećanja.  Šarar me nikad nije zvao Marina, samo Frida. Žao mi je što su se u zadnjih nekoliko godina ime i lik Fride Kahlo toliko izlizali i pohabali. Možete je videti na omotu čokolade i na toalet papiru. Postaje izrabljenija od Mona Lise i Marilyn Monroe. Ali tako je to sa ikonama. Ja sam je zavolela još u detinjstvu, pa je se ne odričem ni sada kad je masovno eksploatišu.IMG_8380

Njeno ime je pre deset godina kliknulo sa mnom i ljudi su ga usvojili, čak i oni koji su me znali kao Marinu.

Marina je za mene jako poetično ime. Marina znači „morska“, druga strane medalje je  Frida.

Volim svoje ime Marina, a najviše na svetu volim more – nekako sam uvek znala da ću živeti na moru, ne da odem na more, nego da mu se vratim, jednom sam napisala jedan twit – greškom sam rođena daleko od mora…

U devojčici Fridi svašta je ostalo isto, iako mi je jasno i šta je drugačije. Nisam više tako ambiciozna, takmičarski nastrojena, nisam više tako radoznala, ali jesam odgovorna, tvrdoglava, svoja, uvek sam mislila svojom glavom, nikad nisam bila povodljiva, pa ni sada, uvek sam volela umetnost, imala potrebu da se izrazim. Prvu sam svesku pesama napisala s osam devet godina, i posle sam nastavila da pišem pesme, i to su neke crte koje me obeležavaju ceo život, onda i sada.

Što najviše volite u Rijeci?

More! Muž mi se čak i podsmeva  – utisci o Rijeci, a ja kažem – Ima more!

Cres 636

Šećete li Molo Longom?

Ne volim puno kretanja. Bila sam najbolji đak, vukovac, ali s jedinicom iz fizičkog.

Na tatu sam nasledila konstituciju i metabolizam, on je i danas vitak, čak imamo i sklonost prema istoj vrsti hrane. Šarar mi ponekad kaže da sam žena s kauča, na kauču sam kad god mogu, sedim i pišem. Volim da hodam, ali ne volim šetnje, nego kada negde konkretno krenem,  idem do Towera pešaka, ali ne da šetam bez cilja. Zato moj muž ide peške na Učku, pa na izvor Rečine…

EPK i Rijeka 2020 – što ste osobno osjetili, jeste li imali utjecaj na supruga?

Nemam nikakav  utjecaj, držim se po strani, smatram da se ne trebam baviti  Šararovim poslom i projektima. Imam i previše svojih misli i preokupacija.

Ali od kada sam se doselila u Rijeku fascinirana sam kako se stalno nešto dešava. Dolazim iz Srbije, iz te perspektive nešto se zbiva samo u Beogradu, milionski grad sam od sebe produkuje zbivanja, ne treba mu sistem. U mnogim manjim gradovima u Srbiji nije tako.  Domovi kulture ne postoje, bioskopi ne rade, mladi sede po parkovima, na razvaljenim klupama, piju i puše travu i to oni koji se još nisu odselili. Tamo vlada postapokaliptična atmosfera. Kada sam došla u Rijeku toliko toga se događalo, koncerti, kazalište procvetalo, grad kulturno živi i ja to svim mojim prijateljima u Srbiji pričam. Kako se brine o građanima i kako se stalno nešto zbiva. To se oseća u energiji ovog grada. Muzej moderne umjetnosti ima programe za sve ljude, za sve generacije, grupacije i slojeve. Kultura nije rezervisana za elitu. Rijeka ima bogati kulturni život, a EPK će značiti još puno više,  jedno obilje u kulturi i mnoštvo zanimljivih kulturnih događanja.

Ovo je trebalo biti vaše pitanje. Pitanje koje ćete postaviti sama sebi, ali dok vas gledam rađa se pitanje o modi.

Obožavam modu, celog života sam kupovala modne časopise i bila zainteresovana za modu kao izraz. Još kao tinejdžerka sam eksperimentisala s modom, nisu me zanimali trendovi, bila sam drugačija. Išla sam kod krojača, nosila mu svoje kreacije s nekim ogromnim kragnama, koje je on šio. A često sam šila i sama, iglom i koncem. Stavljala instalacije na glavu, nikada se nisam dva puta isto našminkala. Noćni izlasci su bili pozornica za te outfite, a pripreme su bile jako važne i trajale satima. Moda se prepliće s muzikom, s knjigama koje čitaš, društvom u kojem se krećeš.  Što sam starija to sam klasičnija, trenutno sam u fazi kada se modno najkonzervativnije oblačim. I u tome ne vidim ništa loše, dapače, mislim da to nije lako postići. Napravim tu i tamo pokoju grešku, ali ta modna perfekcija gde treba uskladiti sve detalje i biti vešt s bojama, materijalima, ali da se ne vidi da ste se previše  trudili ili da  ta modna kombinacija ne nosi vas, nego vi nju, to je najvažnije i najteže.

To mi je sada izazov.  Netko bi rekao da konzervativna moda i poštovanje modnih kanona nije uzbudljivo, a zapravo meni je uzbudljivo, ništa manje nego oni modni eksperimenti u mladosti. Najlakše je nabacati gomilu šarenog smeća na sebe i glumiti ekscentrika ili se obući u crno od glave do pete i glumiti decentni stil. Najteže je biti umeren, a originalan.

Znači omiljena boja nije više crna

Više nije crna :), volim sve boje, žutu, crvenu, zlatnu, ali uglavnom sve drugačije nego pre.  Svako je priča za sebe i nekoj ženi sa sedamdeset godina odlično stoji ekstravagantan stil,  eto Vivienne Westwood, može i dalje biti pankerka. Kada bih ja forsirala tajice od skaja ne bi mi stajale, ali nekoj drugoj mojoj vršnjakinji možda dobro stoje. Jedino je važno biti u skladu sam sa sobom i ne folirati da si nešto drugo što nisi, nego prihvatiti sebe i svoje mentalno stanje, ono što jesi  tog trenutka. Ne samo u stilu, nego u u životu.

Komentari