Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Znaš li za neki red dok čekaš u redu?

183

Danas sam u sportskoj radnji kupovala sinu patike. Kad sam došla na kasu, dve starije gospođe stajale su ispred mene, lenjo čavrljajući sa kasirkom o vrstama pertli, uložaka i ostalih dodataka koje bi mogle da uzmu uz obuću, isprobavajući jedan po jedan, tu na kasi, kao da je prodavnica njihova i da pred sobom imaju sve vreme sveta. Ni za trenutak se nisu osvrnule da pogledaju čeka li neko iza njih. Prodavačica, koja je dobro videla da u redu stoji još nekoliko ljudi, nije tome pridavala nikakvu pažnju. Sporo i posvećeno je pomagala gospođama da isprobaju sve kombinacije patika pred kasom i tu svoju predanost verovatno smatrala ispunjavanjem profesionalne dužnosti, ne uzimajući u obzir, ni na trenutak, da njena dužnost nije samo izaći u susret kupcu koji je sada na redu, već i onima koji će doći na red i koji u njemu čekaju, jer su to takođe ljudi, a ne niz prozirnih nula nanizanih iza bezobzirne babe kojoj treba golublje siva pertla.

Počela sam da razmišljam, pošto prodavci često imaju ovakav pristup, da li su glupi i ne shvataju da se obzir i poštovanje treba pokazati prema svakom pojedincu koji se zatekao u radnji, a ne samo prema onima koji ovog trenutka plaćaju. Ili je to njihovo ponašanje vid pasivne agresije koja je sebi našla mesto u šupljinama nekakvih nepisanih (ili pisanih!) pravila o čemu prodavac tačno treba da vodi brigu i koje su njegove dužnosti.
Vratila sam patike na policu, jer nisam mogla da podnesem psihičku torturu koja se sprovodila na kasi.

person-holding-credit-card-3907161
Fotografija: PEXELS

Posle toga sam svraćala u sto prodavnica, natovarila se kao mazga, nosim tri velika cegera i na povratku kući svratim u „Kraš“ po teranino i čokolade. Dođem na kasu sa flašom i dve čokolade i shvatim da ne znam u kojem od tri cegera mi je novčanik. Onda krenem da preturam po jednom, drugom, trećem, ma kao u zemlju da je propao. Iza mene stariji gospodin i dve gospođe, cupkaju i pizde. Ja se sva preznojila, uvek imam obzira kad neko iza mene čeka. Kažem da se izvinjavam, vidi se iz aviona da nisam sama izabrala da odugovlačim i da pokušavam da budem što brža, ali jednostavno ne mogu da nađem novčanik, treba mi neko vreme dok ga iskopam. Starci iza mene počinju da seru. Glasno mi dobacuju kako su mlade generacije smušene i nesposobne i kako treba da požurim. Ja sam se na toj kasi zadržala dva minuta u vrh glave, mada mi je izgledalo kao dva sata, ali sam u stvari našla novčanik vrlo brzo. Međutim, za moj problem sa novčanikom, niko nije imao razumevanja. Ni kasirke, ni ljudi iza mene. Za njih sam ja bila nula koju su hteli da pregaze da bi došli na red.

I tako sam u jednom danu, u dve dijametralno suprotne situacije na kasi, bila u ulozi dve dijametralno suprotne nule: nule koja čeka i nule koju čekaju, jer je ovaj svet prepun jedinica koje bi gazile preko mrtvih da bi svom dupetu ugodile.

Tekst: Frida Šarar

Komentari