Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Zdrava hrana za naše bebe

260

Kad je Boris počeo da jede čvrstu hranu, puno sam čitala o ishrani beba, vodila se tabelama svetske zdravstvene organizacije, trudila se da sama steknem uvid u to šta je najbolje za moje dete. Nisam se oslanjala na mišljenja pedijatra, jer je svaki govorio različito. Koristila sam svoj zdrav razum i stručnu literaturu. Da bi hrana koju mu spremam bila ukusnija, zbog recepata sam se učlanila u neke fejsbuk grupe koje se bave zdravom ishranom beba. Komentari na tim stranicama bili su poprište hormona i ludila, režanja i takmičenja. Sve same majke. Otac ni jedan. Zamišljala sam ih kako nervozne i neočešljane, u spavaćicama, umorne, neispavane, zabrinute, kucaju po tastaturi i taj haos se prenosi na svako njihovo slovo, dok muškarci negde u daljini, potpuno izuzeti iz teme „bebećih kašica“ brinu neke druge brige. Uostalom, i ja sam bila tu među njima. Ne moj muž, već ja. Iz petnih žila me iritiralo sve to, ali zanemariš ženski aktivizam, pa se koncentrišeš na postove i informacije koje želiš da dobiješ, a uz njih sam redovno dobijala i napad panike.

Znači, seme koprive, amarant, kvinoja, čičoka, frnjoka i kurconjoka. Verujem da ste vi edukovani po pitanju namirnica i zdrave ishrane, za razliku od mene, ali za neke od njih sam stvarno čula prvi put i zabrinula se da moje dete ništa ne jede. Ja spremam sve nešto poznato -brokoli, karfiol, batat, tikva, jabuka, kruška, banana, kukuruzno brašno, maslinovo ulje… mislim, nijedna namirnica pompeznog imena, osećam se kao potpuni promašaj. S druge strane, ona druga krajnost, roditelji koji daju bebama šećer, viršle i salame, u odnosu na njih ja sam frik, Hitler, amiš, jer moj sin do druge godine nije pojeo ni zalogaj neorganske hrane, već isključivo ono što ima sertifikat biološkog uzgoja. O šećeru i prerađevinam da i ne govorim. Ipak, pomisao na sve ove namirnice koje se spominju na “zdravim stranicama” čini da se osećam bespomoćno i luzerski.

pexels-lisa-fotios-4881007

Ali šta je zapravo raznovrsna ishrana? Koliko raznovrsno je dovoljno raznovrsno? Voće, povrće, žitarice, mleko, meso, jaja. Varijacije svega toga. Sećam se svog detinjstva na selu kod babe. Domaći kajmak, sir, mlekokozije i kravlje, jaja topla iz gnezda, meso pastrme koju je ona hranila, njene ćurke, pilići, paradajz i paprika iz bašte, jabuke, kruške, breskve, šljive, iz voćnjaka, šumske jagode i divlje kupine, grožđe iz vinograda, domaća proja i beli mešeni hleb. To bi otprilike bilo to. Nije se jeo raž ječam ovas, to je jela stoka. Nije se znalo za avokado, mango, papaju, pa čak ni za kivi. Nije se jeo musli. Nisu se ni sanjale chiasemenke. Za doručak pita sa sirom, kifla i jogurt, kačamak i tako to. Ovo nije argument tipa “kako su naše babe rađale u njivi” ili “mi smo jeli smoki i krem bananice, pa nam ništa ne fali”. To su gluposti. Ovde govorim o jednom svetu, o namirnicama jednog podneblja, na kojima su stotinama godina, živele, preživljavale, pucale od zdravlja ili tavorile, mnoge generacije. Ne kažem da ne treba jesti raž, ovas, avokado i amarant. Ja sve to jedem, jede i moje dete. Ali insistiranje na tim namirnicama, kao da će bez njih dete da skapa i da bude uskraćeno za neophodne hranljive sastojke, to je glupost. Sve neophodno za zdrav dug vitalan život, mi dobijamo iz onoga što nas okružuje, onoga dosadnog i poznatog, što nema ime koje uliva strahopoštovanje i osećaj da si kul. Hoću reći, ako misliš da ti je potrebno dvadeset različitih žitarica da bi zadovoljio kriterijum raznovrsne ishrane, to je preterivanje. Jer druga strana tog kvaliteta raznovrsnosti je “balans”. A ne vidim kako je moguće ostvariti balans ako unosimo u organizam 20 vrsta žitarica, 30 vrsta voća i 50 vrsta povrća. To je besmisleno preterivanje nas ludih majki, na koje se svalila sva briga i odgovornost za preživljavanje i zdravlje potomstva i koje žele da veruju da će ustostručavanjem namirnica u jelovniku, svoje bebe spasiti od svakog zla.

Tekst: Frida Šarar

Komentari