Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Zatvaranje prestonice kulture

227

Sećam se tog dana kao da je juče bio. Guglala sam kako se vezuje čvor na kravati. Kroz veliko staklo zatvorene terase svetlucalo je plavo more. Prišla sam mužu i obavila mu kravatu oko vrata. Poželela sam mu sreću i rekla da ću navijati svim srcem za Rijeku. On je cupkao od uzbuđenja. Danas u Zagrebu proglašavaju hrvatski grad koji će biti Evropska prestonica kulture 2020.

Bila sam u petom mesecu trudnoće. U stomaku mi je rastao mali dečak. Ispratila sam Ivana do lifta i prolila čašu vode za njim. Tako su moje bake i moja mama prolivale vodu za mnom, kad krenem na bitan ispit ili takmičenje. Za sreću, da ide k’o voda.

U to vreme smo još uvek imali TV, pa sam događaje iz Zagreba pratila uživo. U Malom salonu na Korzu ljudi su se okupili da zajedno dočekaju rezultate. HRT je prenosio ne samo proglašenje u Zagrebu, već i prizore iz gradova kandidata. Atmosfera u celom gradu je bila potajno euforična i blago napeta. Kadrovi iz Malog salona su obilovali poznatim licima ljudi koji su mnogo truda i ljubavi uložili u ovaj projekat, kao i onih koji su tu jer prosto vole svoj grad.

„2020“, kako lepa okrugla cifra. Ima još četiri godine do tada, a mnogo posla da bi se realizovale sve vizije i planovi koje je riječki EPK tim zamislio. Ma samo neka Rijeka uzme titulu, biće to najbolja prestonica kulture i najbolja godina za sve nas.

U trenutku kad je član evropske komisije izašao da proglasi pobednika i izgovorio „Rijeka“, svi smo skočili. Šarar se grlio sa kolegama tamo na TV-u, Mali salon je eksplodirao, ljudi su vrištali plakali, zalili jedni druge vinom, lica su im sijala od sreće. Moj petomesečni fetus i ja plesali smo po stanu. Po gradu su se čule petarde i vatrometi. Ivan me je nazvao i urlao u telefon kao neki kralj džungle, kao Tarzan koji je osvojio svet.

Tog dana je u njegov mobitel stiglo na stotine poruka, mejlova i propuštenih poziva. Dao je na desetine izjava medijima, njegove tetke u Splitu su otvorile šampanjac, mama je zaplakala, ljudi su nas zvali da čestitaju. Jedan poznanik je rekao: „Kakva je ovo godina za vas dvoje!“

frida

2016. je tek počela, a mi smo u njoj imali zametke svega što jedan mladi bračni par može da poželi. Javila sam svojim roditeljima lepu vest i oni su se radovali s nama. Mama i tata su bili zdravi, vitalni i sve na ovom svetu je bilo kako treba. Mislili smo tada, ovo je tek početak, zamisli kako će tek biti na vrhuncu! Kad dođe ta prelepa 2020., kad Rijeka bude kulturni centar Evrope i kad naš sin bude dečak sa kojim ćemo moći da razgovaramo.

Onda se prvo razbolela mama. Jedanaest metastaza na jetri. Tati je dijagnostikovan Parkinson. Krajem 2019. počelo je da se priča o čudnom virusu iz Vuhana. Spektakularno otvaranje EPK, koje ćemo svi zauvek da pamtimo, ispratila sam sa knedlom u grlu i grčem u stomaku. A onda je velikim ubrzanjem sve krenulo nizbrdo. Počeli smo da živimo novu stvarnost, maske, izolaciju, zatvorene granice, zatvorene kulturne institucije, zabranu okupljanja… Gledali smo kako nam se pred očima urušava sve ono lepo što smo želeli i planirali. Na jesen je mama umrla.

2020. godina je najgora godina u mom životu. Uništila nam je snove, upropastila Rijeci titulu prestonice kulture, uzela mi majku. A ja sam, samo četiri godine ranije, mislila da će to biti najblistavija godina mog života.

Ovih dana se zatvara prestonica kulture. Riječka titula odlazi u istoriju. Ipak, nije sve sasvim crno i mračno. Ljudi koji rade na tom projektu su mnoge stvari realizovali u gotovo nemogućim uslovima. Pod maskama, sa dezinfekcijskim sredstvima, merenjem temperature i ograničenim brojem posetilaca, ipak se dosta toga dogodilo. Ali i dalje to nije ni blizu onome kako je trebalo da bude. Ja ni blizu nisam planirala da te godine izgubim majku, ali o nekim stvarima mi ne odlučujemo.

Jedina svetla tačka, koja nije podbacila i razočarala, jeste ovaj mali plavi sin. On je ispao bolji nego što smo se nadali. Na njegovom licu i dalje žive oči moje majke. Život ide dalje. Možda će godine koje dolaze, od kojih ne očekujemo više ništa, da nas iznenade nekom potpuno nezamislivom lepotom, kakvu je nemoguće planirati.

Tekst: Frida Šarar

Komentari