Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Začaurena svetlost

203
žena

Fascinira me osobina ljudskog roda da u bukvalno sve uplete ideologiju, da se ne drži teme, da po pitanju konkretnih i precizno postavljenih problema govori o nekim potpuno sporednim stvarima, da se gubi u zamagljenju, da krekeće u žabokrečini, da truća u besmislu. Fascinira me jer je mom umu prirodno sve suprotno od toga. Da bih se ponašala kao oni morala bih da uložim napor, a njima to ide glatko, spontano i neminovno, kao da su istina, jednostavnost i ogoljenost od ideologija najteže i najstrašnije stvari u svemiru, nešto što prirodno odbija i usmerava na drugu stranu.

Evo nedavno su goruća tema na internetu bili voditeljka jedne kultne političke emisije u Srbiji, koja govori izrazito tiho i frontmen kultnog rok benda, koji je malo nagluv. Voditeljka je svojim niskofrekventnim glasom uspavljujućeg potočića rekla vremešnom rokeru da nabavi slušni aparat, on se naljutio, napustio emisiju, ispao je skandal i onda su svi o tome pričali. Taj konflikt je zapravo bio banalan. Ona je bila tiha, a on je slabo čuo. Kraj jednačine. Možda su oboje malo tanki sa živcima, što je potpuno razumljivo nakon svih tih decenija bivanja na javnoj sceni u turbulentnoj zemlji. Tu sad možemo da teramo mak na konac, da li je ona mogla da govori glasnije, ili je on mogao da načulji uši, ali ono što sam pročitala na internetu povodom datog događaja, bavi se svim i svačim osim kvalitetom audio komunikacije. Tu ti se potežu njihova uverenja, pokolenja, porodična stabla, krvne slike, veroispovesti i politička opredeljenja, komentarišu se njihove karijere, i sve u svemu beskonačno se laprda na temu svega vrednosnog i misaonog, moralnog i sadržajnog, dok je u realnosti taj konflikt zapravo tehnički i mogao je da se dogodi Hitleru, Majci Terezi, Staljinu i Gandiju, i sve bi bilo isto, jedan bi tiho pričao, drugi ne bi čuo, nebitno je kakvi su ljudi i u šta veruju. Ali svetina ne može da posmatra pojedince i događaje izolovano od svakog konteksta. Nisu sposobni za to. Ili im to nije zanimljivo. Možda su ove moje jednostavne formule dosadne normalnom čoveku. On možda ne želi da reši konflikt, on bi radije da se svađa. On ne želi da se izrazi, on želi da galami.
Uzela sam za primer taj događaj sa televizije, jer je najsvežiji i jer sam se po ko zna koji put raspametila čitajući komentare po mrežama, razočarala i smorila, iznova shvativši u kakvom svetu živim, ko sve čita moje objave i knjige i gde će da odrasta moje istinoljubivo dete. U kotlu sveopšteg siktanja i maloumnog argumentisanja. U svemiru gde je istina zakopana dublje od svih ruda, a alat za kopanje su ti vlastiti prsti i nokti.
Zaista prezirem ljudski rod, kad ih tako vidim u horu i na gomili. Kad smo jedan na jedan čini mi se da imam razumevanja i za najvećeg monstruma, da bih mogla da mu nađem opravdanje i udelim zagrljaj. Ali kad se mentalna nejač udruži, kad arlauknu svi kao jedan, levičari i desničari, ateisti i vernici, rokeri i folkeri, građani i seljaci, svi isti, svi podjednako glupi i zli, bez ikakvog interesa za istinu, ne samo da poželim da zauvek zaćutim, nego mi dođe da sve što sam ikada napisala implodiram u sebe. Kome pišem, kome se obraćam? Šačici pustinjaka sličnih meni? Jednocifrenom broju bliskih ludaka kojima istina nešto znači? Pa dobro, ajde, to možda ima smisla. Nije meni teško da pišem za desetoro ljudi ako znam da postoje negde tamo, da razumeju stvari i da su usamljeni u svojoj ispravnosti. Evo pišem vam da niste sami, koliko god zidovi zaglušujuće galame izgledali visoki i neprobojni, niste sami. Usamljenost i samoća nisu isto. Autentičnosti se ne udružuju u krda i svaka tišina drugačije zvuči. Vaše borbe će uvek biti individualne, ali niste sami. Ima nas još, razbacani smo po svetu, usamljeni smo i večito sumnjičavi po pitanju vlastitih vrednosti. Pišem vam da se ne predate, da ne pomislite da ste ludi, da se ne sramite, da se ne povlačite. Vi ste blago ovog sveta. Vi ste začaurena svetlost koja će kad tad da ogreje svemir.
Tekst: Frida Šarar

Komentari