Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – U čemu je tajna kultne serije „Žica“

210

Serije su odavno uzele primat nad filmovima. Tome je, u najvećoj meri, doprineo razvoj novih tehnologija, naša svakodnevna vezanost za ekrane, kao i propast starih bioskopa koji su bili svetilišta sedme umetnosti i uspon raznih sinepleksa smeštenih po tržnim centrima, koji prikazuju samo blokbastere za maloumne. To ne znači da više nema dobrih filmova. Ima ih i snimaju se širom sveta, više nego ikad. Ali, čak i da se ne snimi više ni jedan, zaostavština je tolika da nam treba tri života da bismo ih sve pogledali. I svi su, kao i serije, tu na internetu, dostupni kao na tacni. Ipak, mi se i dalje radije okrećemo serijama. Zašto? Zato što nam treba sadržaj kome ćemo da se vratimo, sa kojim ćemo da ostvarimo odnos, uđemo u vezu, u kome smo se odomaćili, koji nam je poznat i u koji možemo da pobegnemo iz svakodnevnog života kad god poželimo. Nove serije su napravljene tako da ugađaju našim zahtevnim umovima koji imaju sve manje strpljenja i pažnje. One nas uvlače u sebe, deluju na nas kao video igrice, kao droga koje ne možemo da se zasitimo, ne dozvoljavaju nam da čekamo i da oklevamo, kao brza hrana udaraju na centre za zadovoljstvo i padaju u zaborav odmah posle zadnje epizode.

U moru novih, atraktivnih i aktuelnih, nabrijanih serija, čovek ne zna za šta pre da se odluči, a moj muž navalio da gledamo „Žicu“. Tamo neku kultnu seriju o policajcima i kriminalcima, snimanu početkom dve hiljaditih u Baltimoru. Ništa mi tu nije zvučalo primamljivo, osim ovoga „kultna“, pa sam jedino iz tog razloga, i jer sam dobra supruga, pristala da gledamo tu čuvenu „Žicu“. Prvih nekoliko epizoda me smorilo. Nije to ono što sam očekivala. Previše likova, ne mogu sve ni da ih popamtim. Radnja usporena, ne fermaju autori ove serije moj internetski mozak koji ne drži pažnju. Ne zanima ih da podilaze publici, niti da publiku „drogiraju“ kinematografskim smicalicama. Setim se Tarkovskog koji je smatrao da je svaka vrsta trikova ispod časti reditelju kome je umetnost na prvom mestu. Bog mi je svedok koliko volim Tarkovskog i cenim ovakav pristup, ali brate, još uvek mi nije jasno zašto moram da trpim rediteljsku indolentnost u seriji „Žica“, šta to oni meni nude zauzvrat, gde je ta „kultnost“, gde je umetnost?

153235148_468558954149969_554789214966539941_n

E ovako, dragi moji, tek kad završite treću sezonu, stvari će polako početi da ležu na svoje mesto i stvorićete sliku o tome šta vi zapravo gledate. I verujte mi, to što budete ugledali, jeste neponovljivo i veličanstveno. Nakon pet odgledanih sezona, mogu opravdano da tvrdim da je ta serija pravo remek-delo. Ona, naime, opisuje stanje u jednom američkom lučkom gradu (Baltimoru), sa 69% afroameričkog stanovništva. Dve osnovne poluge i glavni likovi koji nose celu seriju kroz sve sezone, jesu dileri droge i policija. Kao i u svakom kompleksnom ostvarenju gde autor brani sve svoje likove, ne svodeći ih prosto na dobre i zle, tako i ovde ne postoje crno-bele kategorizacije. S tim što se u „Žici“ to radi na jedan originalan i maestralan način. Mi vidimo dve strane, dobru i zlu, ali na tim stranama su ljudi potpuno istih kvaliteta. Policajci su često korumpirani, lenji, nezainteresovani, nasilni, alkosi, varaju žene, dodvoravaju se političarima, prave greške, izvrdavaju zakonu i sa svim tim manama rade svoj posao. Neki ga rade bolje, neki gore, ali posao je ono što ih čini „dobrim momcima“. Naravno, svi oni imaju i dobre osobine, koje nas vežu za njih i teraju nas da ih razumemo i oprostimo im. Isti takvi su i kriminalci – vreće vrlina i mana koje samo rade svoj posao. Oni nisu apsolutni zlikovci koji na kraju završavaju iza rešetaka i dobro pobeđuje. Nema takvog kraja. Oni su samo pojedinci koje će zameniti drugi, a druge treći, pa treće četvrti… Taj „rat“ je večan, kriminal je zašao u sve pore društva, na ulicama stasavaju generacije mladih dilera i čitav sistem je ustrojen tako da se presipa iz šupljeg u prazno.

Ova serija je kritika jednog sistema, a ne kritika pojedinaca koji su se u njemu zatekli. U njoj svaki lik, od plaćenog ubice sa sačmarom, do gojaznog šefa policije koji po celi dan gleda slike golih žena u novinama, izaziva neki tračak saosećanja i ljubavi. Ali zato se iz epizode u epizodu u nama razvija ogromno gađenje i prezir prema sistemu, prema njegovim institucijama koje se bave samo statistikama i ne zanima ih realnost, prema zakonima koji služe da bi se u njima tražile šupljine i u tim šupljinama gradio jedan sasvim proizvoljan poredak, shodno interesima vladajuće manjine.

rowhouse-224442_1920

Iz sezone u sezonu, serija se fokusira na po jedan sektor društvenog života i stavlja ga pod lupu. Ulica, policija, školstvo, politika, luka i sindikati, novinari i mediji. Sve što mi se do tada činilo da znam o američkim „opasnim“ kvartovima, sve što sam čula u pričama, o ubistvima, o narko ratovima, o životu na ulici, o deci koja prodaju drogu, u ovoj seriji je prikazano na najradikalniji mogući način. Kao da sam se odjednom probudila, kao da sve to vidim po prvi put. Scene u kojima se grupice dečaka sastaju po napuštenim igralištima i izvode surove igre, trenirajući jedni druge za život na ulici, dok se u daljini iz mraka, par blokova od njih prolamaju pucnji i besni rat uličnih dilera koji ginu na trotoarima kao komarci. Taj egzistencijalni strah i borba za goli opstanak, opasnost koja vreba na svakom metru, na svakom uglu, jednaka je životu u najsurovijoj prašumi. Pomislila sam, gledajući maloletne dečake okupljene oko vatre, dok oko njih sevaju pucnji, da je život u džungli, gde si go i bos, a među stablima se možda krije krvožedni tigar ili otrovna zmija, manje surov i manje opasan od njihovog života u Americi. Pomislila sam, ovo je Amerika. Ovo je ista ona obećana zemlja o kojoj svi sanjamo. Ova džungla u kojoj ljudi ginu na ulicama kao da je ratno stanje, gde decu proždire mrak. I to nikad ne prestaje. To je način života. To je tako.

U jednoj od sezona vodi se istraga na slučaju nestalih leševa. Taj niz ubistava počinje nestankom momka koji se zove Lex i čije telo policija pokušava da nađe tokom cele sezone. Sve što se dešava vrti se oko slučaja nestalog Lexa i sasvim je jasno da su autori hteli da simbolično i slikovito prikažu nemoć i ništavnost Zakona, koji leži tamo u nekom mraku, dok se na svetlosti dana odvija najsvirepija nepravda.

Mislim da nikada niko nije snimio ovako kompleksnu seriju koja se tiče društveno-političke realnosti. I nigde nije ovako bolno natrljana na nos istina o tome koliko smo nemoćni da bilo šta promenimo, koliko čak i u najrazvijenijim delovima sveta, poput Amerike, nije moguće suzbiti kriminal, osigurati bezbednost građana, izvesti decu na pravi put. Sve je napravljeno tako da najnemoćniji plaćaju najveću cenu. U takvom svetu, zakonu ne izvrdavaju samo kriminalci, već i političari koji bi da se održe na vlasti, ali i pošteni policajci koji pokušavaju da sprovedu pravdu. Zakon se eskivira u ime dobra i u ime zla. Zastrašujuć je taj osećaj koji ogoljava ova serija, da je u pravnoj državi zakon neko mrtvo truplo koje ničemu ne služi, dok se iznad njegovog groba ljudi bore na život i smrt, kao da žive u divljini gde se nikad nije dogodio društveni ugovor.

Malo je jedna kolumna, malo je i pet, da zađem u sve detalje i ispratim sve niti i sve slojeve ove genijalne serije. To morate sami da ispratite. Imajte strpljenja i izdržite do kraja. Posle toga više nećete gledati na svet istim očima.

Tekst: Frida Šarar

Komentari