Ne volim pesimiste, mračnjake, energetske vampire, namćore, cinike, večne luzere, zaklete depresivce, teoretičare zavera, samoskrivljene nesrećnike i ostale zloslute što vise na životu i svetu kao tegovi, ubeđeni da je sve oko njih nepravda, da su oni žrtve i da je celi svemir konstruisan da bi bio surov prema njima. To su najveći egocentrici koji nemaju muda ni materijala da govore o sebi, pa odlučuju da interpretiraju život kao tragediju u kojoj su baš oni glavni junaci. Pritom, bezbrojni ljudi oko njih se u realnosti nose sa mnogo većim problemima, bolestima, gubicima, siromaštvom, pa nisu ni približno ucveljeni i smrknuti. Ili bar to ne propagiraju za svoj imidž i neminovnost. Sreća je stvar izbora, stvar stava, odluke da ne žmurimo pred lepotama sveta i da mu ne otpišemo sva čuda samo zato što nam se razočarenja čine brojnijim.
Ako čekate da rešite sve svoje probleme da biste bili srećni, nikad nećete biti srećni. Jer ne postoji život bez ijednog problema i takvi kriterijumi za sreću su nedostižni. Čak i onog dana kad mi je umrla majka i čitavo moje biće se dezintegrisalo u bolu, kad sam cela zaronila u smrt, nisam mogla da osporim da je napolju sunčan dan, da na radiju svira lepa pesma i da iz obližnje picerije miriše sveže testo, iako me u tom trenutku nije zanimalo sunce, ni muzika, niti sam imala želju za hranom. Videla sam kroz prozor neke lepe žene koje koračaju trotoarima sa rumenilom na obrazima i velikim loknama koje odskaču iza njihovih leđa i znala sam da ću jednog dana, kad preživim maminu smrt, i ja opet da budem ta žena, da je vreme sada u meni stalo, ali da oko mene ono i dalje teče i da mi je život u celoj njegovoj raskoši na raspolaganju, kad god poželim da mu se vratim. Ne postoji nijedan razlog da svaljujemo drvlje i kamenje na svet kukajući nad vlastitom sudbinom, osim našeg egoizma. Biti srećan je najlakša stvar na svetu. Samo odabereš nešto zbog čega ćeš biti srećan i rešena stvar. Samo odaberi datum u budućnosti koji te raduje i obavezu kojom ćeš okupirati misli i eto ti smisao života. Ne postoje velike sreće i veliki smislovi, kao što ne postoje ni kosmičke nesreće i večni jad. Ako je nešto zaista kobno po vas, umrećete od toga. Ako niste umrli, znači da nije kobno i da možete da nastavite dalje.
Isto tako, ne volim one nabeđene srećnike, lažne osmehe, idilu na steroidima, euforiju po svaku cenu, odglumljenu harmoniju, očajničku vedrinu, isforsirani optimizam. To je stvarno jadno, nastrano i prevarantski. Kao neki industrijski kolač sa stotinu emulgatora koji samo spolja izgleda slasno, a zapravo nema nikakav ukus i kancerogen je. Tačno se vidi kad je neko srećan na silu i čim to primetim ja ne mogu da prestanem da, iza te prisile, vidim samo i isključivo nesreću koja se skriva i o čijim dimenzijama možemo da nagađamo.
Čarobna formula koja bi nas spasila ove dve krajnosti nije u „nalaženju sredine“, u „malim stvarima“, u „skromnosti“ i ostalim floskulama modernih lajf koučeva. Nema sredine između sreće i tuge, nekad nas obuzima jedna, a nekad druga, u zavisnosti od životnih situacija, nismo roboti da ih doziramo. Ne možemo uvek da se zadovoljavamo malim stvarima jer nekad želimo i velike, stvarno velike. I to je ok. Bez toga bi svet stajao u mestu. Formula je u upoznavanju sebe, povezivanju sa sobom, prihvatanju sebe. To nekome ide teže a nekome lakše, neko može sam, a neko uz učenje i psihoterapiju, ali izvodivo je. Tako osvešćeno sopstvo čiji se integritet ne temelji na spoljašnjim vrednostima, ne može da bude progutano ni srećom ni tugom, niti izmanipulisano njima. Ono se ne boji da im se prepusti i ne vidi u njima dve filozofije života, već obična raspoloženja kroz koja prolazi kao kroz pejzaže, ne menjajući svoju suštinu.
Komentari