Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Trudnoća i telo

304
Foto: Milena Đorđević

Godinu dana nakon što sam rodila dete, bila sam najmršavija u životu. Boris je proslavio prvi rođendan i otišli smo kod tetaka u Split. Tamo sam stala na njihovu vagu i zabezeknula se. Imala sam 59 kilograma. Zadnji put sam bila toliko teška u osnovnoj školi.

S obzirom na moju visinu, mršava sam i kad imam 61 ili 62 kg. Sve ispod toga prelazi u anoreksiju. Ja to nisam ni primetila, previše sam bila obuzeta detetom koje je tek prohodalo, trčanjem za njim, kuvanjem svežih organskih obroka za njega, sve se vrtelo oko njega. Ja sam jela, spavala, kupala se i išla u wc kad stignem. Ali nije ovo jedan od mnogih tekstova o tome kako mi je bilo teško da sama (uz pomoć muža i nikog drugog na svetu) čuvam bebu; nije tekst o majčinstvu. Ovo je tekst o meni i mom telu.

Celog života sam se plašila trudnoće, kao neke neumitne sudbine koja obuzima ženska tela, kao nečega što te izobličuje i menja, što ne možeš da obuzdaš i kontrolišeš. Kao tinejdžerka sam imala poremećaj u ishrani, stalno sam držala dijete, gojila se i mršavila, i ta potreba da svoju kilažu i oblik tela držim pod kontrolom, za mene je bila imperativ srećnog života. Kad god bih bila nesrećna, razočarana, nesnađena, okretala bih se kompulsivnom žderanju i kad god bi u životu sve štimalo, ja bih jela umereno i normalno. Moju kilažu je kontrolisala moja narav i adolescentski problemi, a zamisli tek kako je kada je kontrolišu neki ludi trudnički hormoni i briga da ti dete u stomaku ne ostane nerazvijeno i gladno. Tu moraš da zaboraviš na sebe, na svoja gladovanja i svoja prežderavanja, na pitanje da li će telo ikada više da bude kao što je bilo. Videla sam mnogo žena koje posle trudnoće nikada nisu vratile staru figuru (između ostalih i moja majka) i mislila sam da će se to verovatno desiti i meni. Ionako sam labilna i neurotična kad je hrana u pitanju. Trudnoća će me izobličiti zauvek. Pomirila sam se sa tim i oprostila se od svog tela. Bila sam rešena da postanem majka i samo to me zanimalo, potpuno sam isključila bilo kakvo razmišljanje o kilaži i hrani, a što se tiče izgleda – očekivala sam najgore, ali me nije bilo briga.

00000007 (1)
Foto: Milena Đorđević

Trudnoća je bila najlepši period mog života. Ušla sam u nju rasterećena svega, osim radosti i ljubavi koju je u meni budilo malo biće iz mog stomaka. Bila sam aktivna, šetala, družila se, smišljala trudničke odevne kombinacije, išla na plažu svaki dan, plivala, putovala. U devetom mesecu stomak mi je bio ogroman, jer sam u njemu nosila velikog glavatog sina, teškog preko četiri kilograma i imala sam sve skupa 20 kila više nego na početku trudnoće. Na samom porođaju ih je otišlo 10, a tokom narednih godinu dana i onih preostalih 10. Nisam vežbala, nisam držala dijetu, nisam razmišljala o telu, a ono se vratilo samo. Kilogrami se istopili, koža se vratila na svoje mesto, nisam dobila nijednu striju i moje telo je izgledalo kao da nikad nisam ni prošla pored onolikog bojlera od stomaka kakav sam imala u devetom mesecu. To je jedno od najvećih čuda koje mi se desilo u životu. Da li se kosmos sažalio na mene i rekao „ti si provela mladost i celi život brojeći svaki zalogaj, večito nezadovoljna i neuspešna u održavanju kilaže, evo sada kad si digla ruke i pristala na nešto čega se najviše plašiš, sve će da se desi samo od sebe, evo ti sada na poklon telo kakvo si htela.“ Ja na to gledam kao na karmu koja je došla kad sam je najmanje očekivala.

Ali možda baš u tom „najmanjem očekivanju“ i jeste ključ. Prvi put u životu ja nisam brinula. Nisam brinula o svom izgledu, o budućnosti, o životu. Osećala sam da je svaki trenutak sadašnjosti ispunjen i živ, kao moj stomak, i da u svakom kuca jedno malo srce. Mene je ljubav prema sinu od prvog trenutka toliko digla iznad svakodnevnih briga i učinila ih ništavnim, jer sam na taj mali život u sebi gledala kao na svetinju, najveći dar i smisao. Čula sam da neke žene brinu da li se svideti muževima i da li će im se možda, tako raščerečene, ogaditi. Tako nešto mi nije palo na pamet ni u snu. Ne zato što sam bila samouverena i mislila da ću iz porodilišta da izađem sa telom Sindi Kraford. Ja sam mislila sve suprotno od toga, ali me nije bilo briga. Zato što fizički izgled nije bio moja tema i zato što je muž, kome se ogadi žena jer je rodila dete, običan skot nedostojan da sa njim provedeš jedan čas zajedničkog života. Nisam se valjda udala za takvog, a ako jesam bolje je da saznam što pre.

00000021 (1) m
Foto: Milena Đorđević

Odavno nisam bila trudna, a izgleda da sam samo tad bila normalna. Moj sin sada ima četiri i po godine, a ja opet po starom, gledam imam li 2kg više ili manje, merim se svakog jutra, strepim nad svojim telom. Ništa nisam naučila iz ovog iskustva. A trebalo je da naučim bar ovo:

Neke stvari se same dovedu u red kad pomeriš fokus sa njih.

Nikad ne pretpostavljaj šta će biti, ne proriči svoju budućnost i ne oslanjaj se na iskustva drugih, pa čak ni na svoje iskustvo, da bi predvideo ono što ti sledi. Život je mnooogo pametniji od tebe.

Tekst: Frida Šarar

Komentari