Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Topla jesenja slova

196
čaj

U jesen se grejem na slova. Utiskujem se u njih kao u testo. Dižem ruke od sveta, puštam ga da se snalazi bez mene. Nikome ništa ne dugujem, niti od drugih išta očekujem. Svi su dobrodošli, niko nije neophodan. Moj pogled se ne pruža ka horizontu. Sedim u sobi i pijem kafu, šetam psa, grlim dete. Slova su topla kao mali termofori, volim da se zavučem ispod njih. Ona su samo moja, ništa ne posreduje između mene i njih, i ništa mi ih ne može oduzeti. Nanizaću ih jedno na drugo, napraviću od slova dugačke debele kanape i spustiću ih duboko u sebe, u nemušti neistraženi mrak, koji u jesen počne da se talasa. Moja debela lepljiva užad od slova zaranja u mračne kovitlace i izvlači odande svakojaki lom, izgubljeno blago, najlonske kese koje stežu osećanja za vrat, skulpture od potopljenih uspomena obraslih u alge.

Moj odnos sa slovima je najidealniji ljubavni odnos u kosmosu. Odanost koja se nikada ne dovodi u pitanje, bliskost koja isključuje svaki oprez i tajnu, odsustvo bilo kakve izvesnosti i kolotečine. Slova su uvek sveža i nova, razbijaju dogme, nose otkrovenja, suočavaju me sa sobom, a ja nikada nigde nisam ista. To su beskonačna suočavanja, beskonačna putovanja, beskonačni angažman slova. Slova su nesposobna za laž. Svaka laž se na njima vidi, svaki višak, svako maskiranje. Slova su najistinitije i najživlje što imam.

jesen

Šta je uopšte slovo? Je li to jezik? Pismo? Simbol? Razum? Logos? Slova su indikatori mojih istina, ona su medij kroz koji najbolje vidim sebe. Kad je čovek slobodan i kad se ne boji vlastite prirode, on onda uživa u putovanjima po sebi. Ta putovanja su beskonačna, jer su ljudi beskrajni. Neki ljudi su okrenuti ka spolja, neki su okrenuti ka unutra. Ali, kakvi god da smo, ne možemo razumeti svet, ako ne razumemo sebe. Ne možemo saosećati sa svetom ako ne saosećamo sa sobom. Ne možemo da verujemo svetu, ako ne verujemo sebi.

Još od „iskona vremena“ introspekcija je u zapadnoj civilizaciji stigmatizovana kao neka boljka narcisoidnih, kao sebičluk i drskost, pa čak i nepristojnost. Dok se, s druge strane, okrenutost ka spoljašnjem i tematizovanje spoljašnjeg uzimalo kao poželjno, plemenito i angažovano. Tu i tamo se, na svakih par stotina godina, pojavljivao neki razbarušeni avangardni mesija duha i mišljenja, koji je dizao revolucije i navlačio gnev tradicionalista okovanih u kanone, govoreći o sebi, polazeći od sebe i baveći se sobom u svom delu. Svi ti revolucionari sopstva na kraju su ipak priznati i ugrađeni u reljef tradicije kao veliki stvaraoci i donositelji nečega novog, ali to novo nikada nije trajno menjalo svet. Svet se, nažalost, nakon što bi ga oni razbucali, ponovo mic po mic vraćao u svoje ljušture, zatvarao se u konzerve i eskivirao slobodu. Sve do dana današnjeg.

Slobodu nije moguće trajno izvojevati. Ona je tu povremeno i slučajno, obasja nas svojim bljeskom i nestane. Sloboda nikada nije bila paradigma ljudskog iskustva. Ljude vodi strah, koči ih strah i oblikuje ih strah. Strah je dominantna paradigma svih društava u svim vremenima. Strah i sloboda ne idu zajedno. Strah tera ljude da beže od sebe, što dalje od sebe – u ideologije, u partije, u nacije, u aktivizme, u dogme, u rad, u ambicije… Retko ko sme da ostane u sebi i krene na putovanje kroz sebe. Retko ko razume zašto je to bitno. Retko ko razume zašto to nije vulgarno. Retko, ali baš retko ko, može da pojmi zgusnutu živu toplinu tog jedinstvenog osećaja kada u jesen stanem na vrh užeta od slova i polako klizim duboko u sebe.

Tekst: Frida Šarar

Komentari