Ne treba robovati tekstu. Ne treba robovati ničemu, a kamoli tekstu. Ne treba drhtati nad rečenicama kao da su neponovljive dragocenosti. Ne treba džepariti tuđe misli. Ima rečenica na ovom svetu, braćo i sestre, bezbroj. I da sve ove ideje koje smo do sada imali u glavi nestanu i da cela istorija ljudske misli nestane, opet će u nama da niknu galaksije rečenica i misli. To je protočno, to se ne štekari, mi nismo kolekcionari, mi smo kanali kroz koje stalno protiče sveža voda. Više sam svojih dobrih tekstova zaboravila nego što sam napisala. Ali koga briga, nisam ja sva u tekstovima i ne iscrpljuje se moje biće u onome što sam stavila na papir. Zaborav je fascinantan fenomen, treba se ponekad pustiti njegovoj bujici, umesto da se stalno držiš za nekakve slamke. Pustite tekstove da dišu, oslobodite rečenice koje čuvate u tamnicama jer mislite da će vam možda nekad zatrebati. Ne trebaju vam učamele rečenice, možete bolje od toga. Možete ovo ovde i sad, sveže, rizično i neizvesno. Niko ne traži od teksta da bude savršen. Savršen tekst ne postoji. Kao što savršen čovek ne postoji. Ne može neko nesavršen da stvori nešto savršeno, a mi smo samo ljudi. Drugačije bi pisao bog. I remek-dela su nesavršena. I geniji su nesavršeni. Nije savršenstvo ono što tekst čini remek-delom. Na kraju krajeva, i savršenstvo je relativan pojam. Ono što je nekome savršeno, nekom drugom nije. A onda će neko ko ne zna za druge perceptivne alate sem razuma reći: da, ali umetnost je moguće proceniti i vrednovati, kriterijumi postoje, ona je podložna kritici, postoji zajednica subjekata koja postavlja te kriterijume. Oh, da postoji. Ali ko je toj zajednici dao za pravo da postavlja kriterijume i nije li baš taj okamenjeni i ustoličeni establišment, kroz istoriju umetnosti, odbacivao, ponižavao i ne shvatao svoje genije koji su razmišljali izvan njihovih okvira i merila i doneli nam revolicije i progrese. Dakle pustite me sa vašom kontrolfrikovštinom koja sve želi sažvaće čeljustima objektivnih kriterijuma. Koliko sam puta više uživala u neposrednosti i autentičnosti i harizmi nekog amatera koji falšira dok peva, dok su me besprekorno tačni školovani glasovi ostavljali ravnodušnom. Nema umetnosti dok se ne naježiš. I to je sveto pravilo. U tom smislu književna kritika kao egzaktna disciplina ne postoji. Egzaktnost nas nije bog zna gde dovela, ni u nauci, psihologiju i filozofiju je upropastila, a sve vreme se trudi da porobi i umetnost, ali umetnost se ne da.
Ja često pišem direktno u internet. I odmah objavljujem svoje misli. Ništa ne puštam da odleži. Tako još od starog majspejsa i tvitera, praiskona društvenih mreža. Onda, kad tekst već pročita sto ili dvesta ljudi, vidim nešto što mi se ne sviđa, pa tek onda ispravim. Pa posle deset dana vidim još nešto, pa ispravim i to. A do tad se čini da su već svi pročitali tekst, onako neispravljen. Pa šta. Koliko su puta mene ljudi upoznali nesavršenu i neispravljenu. Posle sam možda našla način da budem bolji čovek i ispravim svoje greške, ali tad sam već bila okružena potpuno novim ljudima koji su pak, mogli da vide neke moje nove mane, koje ovi prethodni nisu i ovi budući neće. Moj tekst sam ja, u svakom slovu sam ja. Ne postoji ni milimtar mojih knjiga u kome nisam, ali postoje hektari mene u kojima nisu knjige. I nisam savršena, ali sam tu, dišem iza slova i to samo operisani od života mogu da ne osete. Ali to nije moj problem, nije ni njihov. Imaju oni većih problema, nije lako provesti svoj vek robujući formama i konceptima dok duša stalno izmiče. Moj fokus su ovi drugi, sa kojima se njušim iza slova i uvek jedni druge vidimo jasno, čak i da sve rečenice nestanu i da umre jezik, napipavali bismo se kroz poeziju kojoj ne treba izraz da bi postojala.
Komentari