Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Taj nevaljali lajk

188

Kada se pre deset godina pojavio lajk komentara na Fejsbuku (mi smo tadaživeli na Tviteru), bila sam zgranuta tim preterivanjem, napisala sam da samo još ne postoji lajklajka i da na društvenim mrežama više nema mesta na kome nismo vrednovani. Fejsbuk mi se još od ranije nije sviđao, jer je to od početka bilo mestogde je osnovna jedinica vrednovanja naših internet pojava bila koncipirana na tome da li se dopadamo drugima. A to je upravo suprotno od onog čemu su me u životu učili – da budem svoja i da ne marim šta će reći „svet“. Međutim, na Fejsbuku se otelotvorioceli jedan baš takav svet u kome je oslanjanje na mišljenja drugih pri vrednovanju svojih izbora i stavova, sasvim validna stvar. Dogodio se malograđanski raj. Ali to nije bilo sve. Mogućnost lajka više nije „pogađala“ samo naše objave, već i komentare ispod objava. Od pre deset godina je i na njih moguće staviti lajk. Pobogu zašto? Zašto je to bitno? Zašto je potrebno imati informaciju o tome da li internet zajednica ili njeni pojedinci, odobravaju ili ne odobravaju svaki tvoj mikro potez na mrežama. Uvek mi se to “ocenjivanje” činilo suvišnim. Ako neko želi nešto da doda, da se složi ili ne složi, može da napiše komentar. A i ne mora. Bitno je da imamo uvid jedni u druge i, po mom mišljenju, potpuno nebitno da dajemo svoj sud o “vrednosti”  onoga što drugi plasiraju.

Lajk je najčešće sve osim prave vrednosti neke objave. On predstavlja popularnost osobe, omiljenost u društvu, koliko je osoba lajkovala druge da bi drugi lajkovali nju, da li podilazi ukusu svojih pratilaca/prijatelja ili trendovima svog vremena… Dakle, lajk je sve i svašta, samo ne objektivno „sviđanje“. Kad odbijete ovo sve gore navedeno, ostanu vam čisti lajkovi. Ono kad se stvarno nekome sviđate bez ikakvih sporednih interesa. Ovde govorim idealnom, nepristrasnom lajku, koji čak i u svojoj najsavršenijoj formi nema smisla.

kojiuhgf

Kad se pojavio Tviter, to je bilo osveženje između ostalog i zbog toga što ga je sistem vrednovanja postova suštinski razlikovao od Fejsbuka. Za razliku od “seljačkog” Fejsa, spomenara iz srednje škole koji je okupljao rodbinu, bivše prijatelje i poslovne saradnike i na kome je bilo bitno svideti se (biti lajkovan), Tviter je imao drugačiju filozofiju. Ritvit i fejv. Ritvit: neko je izgovorio nešto što vam se dopada i sa čim se slažete i vi to kroz njegova usta izgovarate svetu. Fejv: ne može fejv da bude bilo šta. To mu i ime govori. Favoriti su riznica omiljenih tvitova. To je kolekcija tuđih misli koje su vam prirasle za srce. Mala lična Tviter biblioteka. Tako je to bilo onda.

Ni ritvit ni fejv nisu usputno štikliranje nečega što vam je po ukusu. Tviter je u tom smislu bio humaniji, manje isfoliran i manje konvencionalan. Osećala sam slobodu da tamo napišem nešto što mi je stvarno na duši. Tviter je bio javna sveska. A onda se desila svemirska inflacija fejva, izazvana time što je Tviter odjednom postao popularan i hot. Fejv je počeo da se koristi naširoko i neprimereno svojoj svrsi. Počeo je da se koristi kao lajk. Na kraju je to i postao. Tu je naš stari Tviter sebi zakucao poslednjiekser u kovčeg. Dogodio se novi, tabloidni, hejterski, psovački, površni, omasovljeni Tviter. Sve što nam je ostalo jeste da se pokupimo i vratimo na Fejs. Da ugasimo svoje popularne Tviter profile i ostavimo svoje popularne tvitove na milost i nemilost psima željnim popularnosti. Jer, koliko god da je seljački, Fejsbuk je autentičniji i dosledniji. On je takav kakav jeste: dobri stari dosadni Fejs sa glupim lajkovima, lajkovimakomenta i lajkovimalajkova. Tviter je ispao kurva. Zaveo nas da se zaljubimo u njega, pa nas šutnuo u dupe.

kojiuhgf

Ja danas imam naloge na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu. Onaj na Tviteru nije ni sličan nekadašnjem. To je sada potpuno drugačiji odnos, drugačije su okolnosti, drugačiji su tviteraši, a bogami sam drugačija i ja. Nema više one intime i neposrednosti koju je izmamljivao stari Tviter. A za to je u mnogome kriv lajk. Dok posmatram postove na sve tri društvene mreže, sve više mi smeta onaj broj koji vidim ispod njih, broj lajkova. Kao da na našim mislima i slikama iz našeg života stoji zalepljenacena, vrednost koja je iluzorna i ne znači ništa. A ljudi zavedeni tim brojevima često prodaju svoje dostojanstvo da bi se izborili za još koji lajk, ne shvatajući da se prodaju i bore za maglu, za jedno veliko ništa od kojeg nikakve vajde u životu nemaju.

Ja ne igram po pravilima društvenih mreža. Ne lajkujem da bih bila lajkovana, ne ugađam „publici“, ne grizem se za jezik, nemam popularnost od ranije i iz oflajna zbog koje me ljudi prate. Oni koji mene prate i lajkuju, rade to samo na osnovu ovoga tu i zbog ovoga tu. Lajkovi ispod mojih postova su prečišćeni od mutnih internet interesa. Skidam kapu svakome od ljudi koji me prate i reaguju na moje postove, a da ja njima nikada u životu nisam ostavila nijedan lajk. Ne zato što mi se ništa nije svidelo, nego zato što gotovouopšte ne pratim društvene mreže. Objavljujem svoje i vrzmam se oko svojih postova. Sve ređe bacam pogledna njuzfid. Stvorila sam jedan čist bezinteresanokvir u kome je svaki lajk koji dobijem iskren i velik kao kuća. Ali i čak i takvi su mi suvišni. Kad bi pravila mogla da se menjaju, kad bih stvorila društvenu mrežu po svojoj meri, na njoj sigurno ne bi postojalo ništa slično lajku. Mislim da je najobjektivniji pokazatelj popularnosti nečega broj pregleda, i to treba da bude javno ako je već ta prokleta popularnost toliki faktor. Broj lajkova je čista iluzija. Na idealnoj mreži ljudi bi razmenjivali mišljenja, šerali ilićutke konzumirali tuđe postove, a da li im se nešto sviđa ili ne sviđa, to bi zadržali za sebe. Ako ništa drugo, tako je pristojnije.

kojiuhgf

Dok neki digitalni humanista ne zasuče rukave i napravi nam mrežu bez lajkova, mi ostajemo na ovim starim mrežama kojima lajk i dalje gospodari, svesno ih prihvatamo kao nesavršene, ali ipak potrebne, uzimamo te lajkoveumereno, savesno i pošteno, pokušavamo da im svojom iskrenošću udahnemo humanost i težinu, da iz njih istisnemo poniženje i zabludu, da ih ne tretiramo kao cenu. „U carstvu svrha sve ima neko dostojanstvo ili neku cenu.“ Govorio je Imanuel Kant. Na klizavom terenu vrednovanja drugih ljudi pomoću lajkova, bitno je održati ravnotežu, ne skliznuti u domen stvari koje na sebi imaju cenu i ostati među onima koje u sebi imaju dostojanstvo.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari