Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Strast u braku

1338

Da bih shvatila težinu, značaj i smisao ovog pitanja, trebalo je da prođe puno vremena, da proživim mnogo toga, da se dva puta udam, da imam dve veze od po deset godina, da srušim sve i započnem život iznova, da promatram svet od nule i pristupim temi bez ikakvih predrasuda. Tek nakon svega toga, bila sam u mogućnosti da pojmim koje mesto u sveopštem sistemu večnih ljudskih problema, zauzima ova tema. Tema strasti u braku. Smatram da je to jedno od pet najkrupnijih i najozbiljnijih egzistencijalnih pitanja uopšte. Evo i zašto.

Pre svega zato što porodica nije puka civilizacijska forma. To je konstanta koja prati ljudsko društvo (a i jedan deo životinjskog sveta) u svim njegovim varijacijama. Produženje vrste je biološka nužnost. Naša sposobnost za reprodukciju nije slobodno izabrana niti kulturološki nametnuta od spolja. Ona je utkana u naše hormone, ćelije, nagone. Ona nas determiniše. Roditelji koji su proizveli potomstvo imaju prirodnu sklonost da oko mladunca oforme gnezdo, da ga prigrle i zaštite. Isto tako i mladunac ima potrebu za blizinom i pažnjom svojih roditelja. To je ona slepa i neumoljiva nužda koja sama od sebe, snagom biološke zadatosti, kreira zajednicu koju zovemo porodica. Iz te nužnosti je proizišla i civilizacijska tekovina brak, koji je kasnije, iz kulturoloških razloga, morala, običaja, itd. počeo da se sklapa pre ili nezavisno od imanja potomstva. Dakle, monogamija nije naš kulturni kod, već biološka nužnost koja izvire iz brige o potomstvu.

Međutim, jedno je voditi zajedničku brigu o detetu dok ono ne stasa za neku elementarnu samostalnost, a drugo obavezati se na vernost do kraja života. Institucija braka je dovela do ekstrema našu biološku realnost i stavila nas u težak i nezahvalan položaj, sa kojim baš niko ne ume da se nosi. Šta ćemo kad nestane strast? Ima li strast alternativu? Ima li života bez strasti?

7436-photogramme_large

Možda najdirektnije od svih pitanja: postoji li brak gde strast nikad ne jenjava? Odgovor je kratak i jasan: ne postoji.

Upravo tim pitanjem se bavi trenutno aktuelna serija „Scenes from a Marriage“, rađena po čuvenom istoimenom filmu Ingmara Bergmana. Film sam gledala pre dvadeset godina. I u potpunosti ga zaboravila. Verovatno zato što ništa nisam ni razumela. Nemoguće je da osoba bez životnog iskustva razume ovu temu. Kad imate 20 godina, ta tema ne postoji. Nisam je razumela ni sa 25, 30, 35. Tek sa 40, nakon celokupnog životnog iskustva, sinulo mi je to pitanje u glavi. Kako da budemo monogamni i srećni? Nakon deset godina provedenih u jednom lepom odnosu, gde se strast lagano i prirodno transformisala i gasila, uletela sam u drugi, ludi, strastveni, uzbudljiv odnos. Osećala sam se ponovo živom. To je bilo to. To mi je trebalo, ta nova energija, nova ljubav, nova ja. Ipak, bila sam dovoljno zrela da ne postupim tupavo i ishitreno. Nisam se za Šarara udala zbog strasti, već zbog toga što je on, po svim parametrima bio moj, pravi čovek za mene. Onaj uz kojeg ću moći prirodnije da živim i dišem. Nekako napamet sam znala, da strast ne traje večno i da se u velikim životnim odlukama ne treba voditi strašću, već razumom, te da ne želim da stupim u drugi brak zbog opijenosti i zaluđenosti, već zbog mnogo čvršćih i suštinskijih stvari. To sam, kažem, znala napamet, kao da mi je neki nad-um šapnuo na uvo. Ali i dalje nisam razumela ništa.

Dok gledam ovu seriju, ženu koja ostavlja muža zbog nove strasti koja joj donosi življi život, ja vidim sebe i svog prvog muža. Vidim svoj sebičluk, egoizam i bahatost, ali i hrabrost, odvažnost, žeđ za životom i spremnost da se borim za snove, da se ne zadovoljavam običnim. Lik te žene, rađen po principu mnogih „razvratnih“ antiheroina koje su uništile živote „dobrih“ muškaraca, poput madam Bovari i Strindbergove glumice iz romana Ispovest ludaka  (Brak), tera vas da je mrzite, volite, sažaljevate i divite joj se u isto vreme. Prema njoj se ne može imati definisan i jasan odnos. Jer ona radi vrlo zapetljanu stvar. Pokreće ono egzistencijalno pitanje na koje niko nema odgovor. Kako živeti bez strasti?

Koliko ljudi na ovom svetu živi utučeno, izmrcvareno moralnim dilemama, depresivno i rastrgnuto krivicom, jer ne uspevaju da ostvare ideal o zauvek srećnom i uzbudljivom braku? Koliko ljudi proživljava pakao čamotinje života bez strasti i koliko njih traži tu strast na pogrešnim mestima, razoreno osećajem krivice? Ne postoji niko, ali baš niko, ko je iskren prema sebi, a ko se sa tim problemom nije suočio. Da li greše oni koji ostaju mrtvi, upokojenih strasti ili oni koji gaze preko mrtvih da bi živeli? Čini mi se da nema pravog rešenja. Šta god uradiš, pogrešno je. To je naša univerzalna muka, generator velike nesreće u svetu. Zato je to pitanje egzisencijalno bitno. Treba puno razgovarati sa sobom, premeštati blokove u glavi, razgraničiti navike od principa, građanski moral od duše. Treba naći način za preživljavanje u tom svemiru presušujućih strasti. Treba ostati dobar čovek i ostati živ, to je najteže.

scenes_from_a_marriage_005

Strast ima svoje kretanje, svoje oscilacije i svoje amplitude. Ona ima svoje vrhunce i svoje padove. Ona može da se bodri, budi, oživljava. A može i da se zapusti, da po njoj nikne korov. Jedno je sigurno: vremenom će ona početi da gubi eksplozivnost i opojnost koju je imala na početku. Veoma je bitno da znate da nije do vas, ni do vašeg partnera. Nemojte zamerati jedno drugom na tome. Budite frendovi, razgovarajte, nađite načine da date staroj strasti neki novi izraz, možda je to podmladi, ili se brate raziđite, pa jurite za novom strašću. Samo, ni ta nova neće trajati večno.

Malo je besmisleno provesti život u beskonačnom menjanju partnera s kojima iznova trošimo strast. A možda i nije.

Možda je ljudskije i zrelije negovati jedan dubok i odan odnos, iako u njemu nema više plama. A možda i nije.

Nemam pojma kako se to radi, ni kako se to živi. Gledam seriju i vidim sebe pre deset godina, razmišljam koliko sam se promenila, odrasla. Više nemam romantične ideale. Ali, žao mi je mladog sveta koji tek odrasta i zaljubljuje se, koji će tek da upadne u zamku rebusa strasti i zagorča sebi život. Pokušavam da razrešim ovaj problem u glavi, kao filozofkinja i kao strastvena žena. Za sad nemam rešenja. Možda će mi tek starost razbistriti stvari. Možda se život živi tako što se neprestano greši i lupa glavom o zid. Možda i nema svrhe mučiti se da dođeš do prosvetljujućih zaključaka, kad većina ljudi ionako na kraju postupi iracionalno. Preostaje nam da njuškamo svoje vreme, korak po korak, u mrklom mraku, nadajući se da ćemo srećom zakoračiti u gejzir tople čokolade, a ne u ambis pun naoštrenih noževa.

Tekst: Frida Šarar

Komentari