Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Šta zna dete šta je Bog

208

Deca se ne rađaju kao ateisti. Deca se ne rađaju kao vernici. Deca ne dolaze na ovaj svet sa stavovima o bilo čemu, pogotovo ne sa stavovima o (ne)postojanju boga. Ljudsko mišljenje koje se iz mita razvilo u filozofiju, a iz filozofije u nauku, nije uspelo tokom više od 2500 godina teologije, ontologije, logike, ni da dokaže, ni da obori tezu o postojanju boga. Ne znam zašto iko misli da bi jedno dete to moglo. Ta pretpostavka potiče iz predrasude da je ateizam čovekovo prirodno “stanje”, a da religiozne ideje dobija kasnije, iz svoje okoline. Međutim, ateizam je takođe jedan stav koji se stiče. Ateista nije tabula rasa. On je čovek sa stavom.

Kao što rekoh, deca se ne rađaju sa stavovima, ali ona imaju neke urođene predispozicije. Čovek je po prirodi homoreligiosus, rođen sa potrebom da u nešto veruje. To ne znači da se dete rađa kao vernik. Ono se rađa sa naklonošću ka veri u nešto. To “nešto” ne mora biti bog. To mogu biti i naučne istine. Ali za objektivno saznanje koje je potrebno da bi se razumele naučne istine, neophodno je ono što Kant naziva “zrelost” uma. Dakle, um koji ne zavisi ni od čega, samostalan, oslobođen dogmi i predrasuda. Sama reč “zrelost” jasno ukazuje da to ne može biti dečiji um. Deca su zavisna od mnogo toga, pre svega od svojih roditelja. I egzistencijalno i ekonomski i ideološki. Deca veruju u ono u šta veruju roditelji. I u tome nema ništa loše. Kad odrastu, počeće da misle svojom glavom. Ne svi, neki od njih. Misliti svojom glavom je odlika hrabrih i izuzetnih pojedinaca, a ne celog čovečanstva, čemu je težilo prosvetiteljstvo. Većina ljudi, bez razlike da li su religiozni ili ateisti, odbija da misli svojom glavom.

U šta veruju deca pre nego što počnu samostalno da formiraju stavove? Veruju u čuda, u bajke, u deda Mraza, Pepu prase, Spajdermena. Ako su im roditelji religiozni, veruju da na oblaku sedi bradati Bog. Za decu nema ništa lakše nego verovati. Njihove čiste neiskusne duše nemaju nikakav filter, odmak. Oni mogu verovati u bilo šta. Deca su sve, samo ne ateisti.

A što se tiče roditelja i religioznih ideja koje dobijaju od njih, što se tiče odlazaka u crkvu, krštenja i bilo koje vrste uključivanja deteta u religiozni život, (osim ako se ne radi o sektama koje kontrolišu pojedince i ne dozvoljavaju istupanje), iz svih velikih priznatih religija čovek može da se “ispiše” kad god poželi. Istog trenutka kad shvati da mu tu nije mesto i da razmišlja drugačije, mlad čovek može da okrene leđa tradiciji i vrednostima koje su mu preneli roditelji. Te vrednosti njega ne žigošu. One su deo ambijenta u kome je odrastao i koji ga je donekle formirao, ali ne i nešto što ga determiniše. Ako misli svojom glavom, pojedinac iz najreligioznijeg okruženja može postati naučnik i ateista. (Mada svi znamo da su mnogi naučnici, posebno veliki fizičari, bili religiozni, te da nauka i vera ne moraju da budu u koliziji.) Zato mislim da je potpuno bespredmetno ostavljati deci da odluče sami gde će da se svrstaju. Dok su deca, dok ne misle svojom glavom, vi mislite umesto njih i oni pripadaju tamo gde ste se vi svrstali. Oni tad nemaju slobodu da budu šta hoće, jer njihov um nema zrelost da bi donosio samostalne odluke. Za dete je bolje da ima nekakav temelj, koji kasnije može da prevaziđe i negira, umesto da bude niko i ništa, jer su roditelji umislili da mu pružaju slobodu. Mislim da dete ateiste treba da bude vaspitavano kao ateista, a dete vernika kao vernik.

cross-3557880_1920

Pišem sve ovo jer mi smeta trend pljuvačine po ljudima koji su krstili svoju decu. Taj čin se predstavlja kao nametanje detetu nečega što možda ne bi izabralo samo. Kao kršenje dečijih prava. Vidite, kad govorite o pravima, morate prvo razumeti šta su ljudska prava i u kakvoj su ona (nerazdvojivoj) sprezi sa slobodom. Sloboda ne postoji bez zrelosti. Maloletne osobe nemaju, niti će ikada imati ista prava kao punoletne. I ako ćemo iskreno, mislim da mnogo više trajne štete nanosite malom detetu tako što mu dajete šećere, emulgatore, viršle i salame, za koje ono ne bi ni znalo da mu vi niste ponudili hranu za koju Svetska zdravstvena organizacija već godinama ističe da je glavni uzročnik kancerogenih oboljenja i skraćenja životnog veka. Dok se s druge strane užasavate što je na nečije dete kapnulo malo vode i poneki “Gospodi pomiluj”. Kakav ste vi to ateista ako ne verujete u hemiju i medicinu, a verujete u tamjan i molitvu?

Krštenje deteta nije nasilno pokrštavanje ateiste. Objasnila sam gore da deca nisu ateisti. Kad počnu da promišljaju svet, sami će doneti odluku žele li da ostanu tamo gde ste ih vi uputili ili će krenuti drugim putem. S druge strane, oni nikada neće moći da donesu odluku da li će iz svojih ćelija da izbace tragove kancerogenih emulgatora kojima ste ih hranili.

Dok rastu, njihovo mišljenje će se, kao i mišljenje čovečanstva, kretati od mita (bajke), preko čuđenja (filozofije), do objektivnih istina koje, istini za volju, retko jesu sasvim objektivne. A čak i kad jesu, da bi se nazvale saznanjem, treba poverovati u njih. Epistemologija definiše znanje kao “opravdano istinito verovanje”. Deca za početak imaju verovanje. Ono je temelj sa kojeg oni polaze ka saznanjima za koje će, kad odrastu, tražiti argumente, opravdanja, dokaze.

Deca imaju sve što im treba da dođu do svoje samostalnosti i slobode. Tu im se ne može mnogo dodati i oduzeti. Možete samo da beskonačno besmisleno interpretirate šta deca jesu, polazeći od sopstvenih predrasuda kojih se nikada niste oslobodili i zrelosti koju nikada niste stekli.

Tekst: Frida Šarar

Komentari