Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Šta sve danas zovemo hrabrost?

367

U svetu kukavica i slabića, hrabrost devalvira. Uzore prave hrabrosti nemamo pred očima i gubimo ih iz sećanja, a jedni drugima ne dajemo adekvatan primer. U masi ljudi koju susrećemo svakodnevno, na poslu, ulici, društvenim mrežama, nema nikoga ko bi se izdvajao posebnom hrabrošću i u odnosu na koga bismo merili sopstvenu hrabrost. Društvo slabića nema heroje ni na vidiku, oni su odavno postali bajka i mit. Kad je čovek uplašen, sputan i kontrolisan, kriterijumi za hrabrost postaju niski, ništavni. Najbanalnije svakodnevne radnje tada se proglašavaju za hrabrost, a istine očigledne celom svetu za iskrenost.

U takvom svetu mi danas živimo. Gomila moralnih mediokriteta tapše se međusobno po ramenu, nazivajući jedni druge hrabrim ni za šta. Mlada majka je priznala da je roditeljstvo teško. Wow, kakva hrabrost! Muškarac u sedamdeset šestoj godini priznao da ima problem sa prostatom. Uh, neverovatna iskrenost! Neko se usudio da misli svojom glavom i da ne podilazi javnom mnjenju. Neviđena hrabrost, odmah ga proglasite za narodnog heroja!

Kad i kako smo postali tolike pičke? Koliko god nas stiskali i gušili svi mogući sistemi, patrijarhati, siromaštva, malograđanština i neznanje, ipak ovo čovečanstvo vekovima unazad baštini ideju slobode i ljudskog integriteta, samosvesti koja pojedincu daje moć da bude nezavisan i svoj, da ne podleže uticajima krda. Ja verujem da nam slobodu ne daje sistem, ne daje nam je društvo, dajemo je sami sebi. A sloboda je osnovni uslov hrabrosti. Jer ovde ne govorim o onima koji su „hrabri“ u ime zla, koji su spremni da žrtvuju svoje živote robujući nekoj ideji. Hrabrost je vrlina, a vrline, kao aspekti čoveka koji se prosuđuju moralnim kriterijumima, po definiciji moraju da budu rezultat naše svesne, zrele i odgovorne odluke da se ponašamo na određeni način. Tamo gde nema odgovornosti nema ni morala. Hrabrost nije rizik koji preuzimamo na sebe iz bilo kog razloga i sa bilo kojim motivom. To je rizik u ime dobra.

Snimka zaslona 2020-10-17 095435

Ako je svet u kome živimo organizovan tako da za svaki akt hrabrosti, za svaku istinu koju obelodanimo, moramo da snosimo određene konsekvence (bilo da je to osuda društva, gubitak posla, cenzura, itd.), to i dalje ne znači da nam je neko oduzeo slobodu. Sloboda je samo naša i ne može nam je oduzeti niko. Sloboda je kad govoriš istinu uprkos osudama i živiš pošten život uprkos posledicama koje on nosi. Biti slobodan ne znači živeti u idealnom društvu koje će ti obezbediti sva prava i servirati ih na tacni. Za takvo društvo treba da se borimo, ali ne možemo se boriti ako se plašimo da ne izgubimo poslove, da nam ne smanje platu, da nam sugrađani ne zamere. Ne možemo očekivati da nam neko udahne slobodu koju nemamo u sebi. Ropske duše bi i u idealnom društvu bile ropske, našle bi već nešto čemu će da robuju. Dok slobodnim ljudima ni najrepresivniji kontekst ne predstavlja prepreku. Problem ovog vremena je što se stvorila takva „klima“ da se značenje hrabrosti zamrljalo i relativizovalo. Hrabrost se obezvredila, počeli smo da je lepimo kao etiketu na sve i svašta. U tako zamagljenom sistemu vrednosti teško je razaznati ko je zaista hrabar, a ko samo nosi tu nalepnicu na sebi. Mi živimo iluziju hrabrosti, hranimo jedni druge njom. Tako je i sa svim ostalim vrlinama. Stvorili smo jedan simulakrum morala kojim timarimo jedni druge da bismo se osećali ispravno i bitno, da se ne bi usmrdeli u svojoj nemoći i kukavičluku. A upravo taj simulirani moral deluje kao sedativ, umiruje nam nezadovoljstvo, ne da nam da menjamo sebe i ne da nam da menjamo svet.

Zato vas molim, kad sve i svašta nazivate hrabrošću, nemojte se pravdati time što je društvo ovakvo ili onakvo, što su očekivanja nerealna, što su predrasude sveprisutne, što živimo u totalitarnom sistemu, što je ljudima ispran mozak, jer ništa od toga nema veze sa našom slobodom i odlukom da živimo dostojanstveno.

Tekst: Frida Šarar

 

Komentari