Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Šta mi znači sneg

13
snijeg

Dok vi ovo čitate, ja sam u Beogradu. U Srbiji pada sneg. Spakovala sam u auto vunene džempere, krznene kape, kožne rukavice, haljine od kašmira i jakne od perja. Kao da idem na severni pol. Ili bar u Sibir. Nisam se prepala zime, više sam je se uželela. Dok sam pažljivo slagala u kofere sve te pretople stvari koje u Rijeci nemam gde da obučem, ugrejalo mi se srce. Zaboravila sam na beogradske bljuzgavice, prostranstva otopljenog crnog snega, na smrzavanje po autobuskim stanicama i kaubojski red vožnje, na fijukanje vetra kroz uši na platou ispred Filozofskog fakulteta, na hladne radijatore i nemoćne TA peći. Sve sam to zaboravila. Ono što je ostalo u meni, kao neka ispražnjena soba, jeste taj modus života u snegu, snežni način bivstvovanja, koji se selidbom na more istopio i nestao poput Sneška u proleće. Devet godina kasnije osećam nostalgiju za brdima vune na svom telu i ledenim vazduhom oko sebe. Raduje me što idem u hladnoću.

Ja sam se rodila u snegu. Smetovi su bili visoki kao čovek. Doneli su me do kuće zamotanu u ujakovu bundu, auto se zaglavio negde usput. Unutra, u kući, brektala je peć na drva, bilo je nepodnošljivo vruće, topio se sneg sa krova. Posle nekoliko dana, dobila sam osip od preterane vrućine koju je proizvodila moja familija, besomučno ložeći, u strahu da se prvo i jedino novorođenče, u koje su uprte sve oči, ne prehladi. Mislim da ću do kraja života da obožavam nesnosnu vrućinu u kući i smetove belog snega napolju.

Nekoliko godina kasnije, nana mi je isplela vuneni džemper sa tri crvene bubamare, od prave domaće vune koju je sama prela. Držala je kudelju pod miškom, vrtela vreteno u drugoj ruci i svako malo pljunula u prste. Džemper je bio tako topao, da mi nije trebala jakna kad u njemu odem na sankanje. Jaknu bih obukla samo dok izađem mami iz vidokruga i već posle prvog spusta na sankalištu zafrljačila bih je negde sa strane i ostajala u džemperu sa tri bubamare koje su se crvenele kao moji obrazi. Niz leđa mi se, dok vučem teške sanke do vrha brda, u tankim potocima slivao znoj.

snijeg

A ljudi moji, kakve su to sanke bile. Velike, crvene, kao iz ruskih bajki. Napravio mi ih je komšija deda Branko, koji je imao radionicu i okupljao tamo svu decu iz ulice. Voleli smo ga više nego rođene babe i dede, on je bio naš seoski Branko Kockica. I on je voleo nas. Unuci su mu živeli daleko, u Švedskoj. Viđao ih je jednom godišnje. A naš deda je radio daleko, u Nemačkoj. Viđale smo ga jednom godišnje. Ostalih dana u godini, Branko je bio naš deda i mi smo bili njegovi unuci. Na njegovim sankama sam provela deset zima, išla na najstrašnije nizbrdice, spuštala se niz zaleđene padine kao vihor. Čak i jedne zime, kada sam na desnoj strani stomaka imala gazu i konce od tek operisanog slepog creva, nisam mogla da izdržim, iskrala sam se iz kuće, uzela sanke i otišla na najbližu nizbrdicu da napravim par spustova. Ništa mi nije falilo, vratila sam se živa i zdrava.

Nema više tog velikog belog snega. Čak ni u Beogradu, čak ni u mom selu. Klima se promenila, svet se promenio. Kad čujem da je negde zavejalo, ozari mi se lice. Kao da scenografija za moje čisto bezbrižno detinjstvo i dalje negde postoji. Kao da ću u tom snegu ponovo moći da nađem one crvene sanke, nanine prste koji predu, deda Branka, svoju pretoplu kolevku, mamine bistre tamne oči i malu sebe koja se beskonačno divi svetu i raduje životu.

Tekst: Frida Šarar

Komentari