Ovih dana se na internetu pokrenula tema odrastanja u siromaštvu. Treba li rađati decu ako nemate dovoljno novca, to jest, ako ne možete da im pružite sve. Sve. Zašto bi iko ikome na ovom svetu pružao sve i zašto je bilo kome potrebno sve? Ne znam, za mene je to jedno baš poremećeno gledište koje se fokusira na potpuno pogrešne stvari. Objasniću kasnije i zašto.
S druge strane, romantičari siromaštva pišu patetične objave o teškom detinjstvu koga se rado sećaju i u kome su bili srećni. I jedni i drugi iznose svoje stavove sa puno ponosa. Ponosni su zato što su bogati, ponosni su zato što su siromašni, ponosni su jer su preživeli siromaštvo, ponosni su što su zauvek siromašni, ponosni što su se u međuvremenu obogatili, ponosni što su oduvek bili bogati. Da ti se smuči. Tačno vidiš u celom tom gloženju, koliko je narod iziritiran svojim ekonomskim statusom i koliko živimo u kontekstu večite i sveopšte bede, koja nije samo materijalna. Ne znam zašto ljudi ne mogu jednostavno da kažu „ja sam bogat“ ili „ja sam siromašan“, bez tog ponosa, bez tog prkosa, bez tog identifikovanja sa novcem.
Ja sam, na primer, odrastala u kući u kojoj do moje osme godine nismo imali vodu. To za mene nije ni ponos ni trauma, već činjenica. Voda se zahvatala sa bunara, nosila uz stepenice, imali smo mali limeni kanister sa česmicom iznad improvizovanog lavora, ujutru bih se umila na njemu, pre nego što krenem u školu. Moja majka je očuvala dvoje male dece bez vode u kući. Uvek je bila vesela i nasmejana, iako nikad ranije nije živela u tako teškim uslovima. Došla je iz roditeljske kuće u kojoj je imala veliko kupatilo i kadu, bunde, čizme od boks kože i dugačke haljine sa rukavima od tila. Ali nju novac nije zanimao, otišla je u iznajmljenu kuću bez vode, sa čovekom kojeg voli. Isto tako ni mene novac nikada nije zanimao. Oduvek mi je bio najnebitnija stvar na svetu, koja ne ulazi ni u jednu računicu mojih životnih odluka. Nikad nisam bila isfrustrirana novcem, potištena što nešto nemam ili ponosna što nešto imam. Kakvi su to ljudi, kakvo je to vaspitanje, kakvi su to sistemi vrednosti u kojima novac igra tako bitnu ulogu, da se ljudi boje da kažu svom detetu „nemamo“. Moj muž i ja to govorimo svom detetu svaki dan. Neke stvari možemo da kupimo, neke ne možemo. Za ovo imamo para, za ovo nemamo para. Ovo je jeftino, ovo je skupo. Ne možeš dobiti tu igračku, jer je kraj meseca i potrošila sam platu. Ne možeš dobiti sve i ne možeš imati sve. Mama, kupi mi ovo! Nemam para. Kraj rasprave. Ako imam para, onda porazgovaramo zašto sada to kupujemo i da li nam je sada to potrebno. Kakve su to gluposti da deca treba da dobiju SVE i da im se ne sme reći NEMAMO? Vi odgajate neke faraone, sultane ili koga?
Svakako mi je žao dece koja se rađaju bahatim neodgovornim nekultivisanim i neosvešćenim robovanjem nagonima, u nehigijenskim uslovima, bez osnovnih sredstava za život, bez ljubavi, pažnje, medicinske nege. Ali svaka iole pristojna građanska porodica, koliko god skromno živela, može da očuva bar jedno dete koje će da izraste u zadovoljnog čoveka. Govorim o onima koji žele dete, ne namećem roditeljstvo kao bilo čiju obavezu. Ako neko želi dete, ne mora moći da mu pruži sve.
U duhovnoj bedi, odsusvu iskrenih emocija, prave ljubavi, zdravih porodičnih odnosa, materijalne stvari mogu da izgledaju jako bitno, nezamenljivo i nenadoknadivo. Deca kojoj nije pružena elementarna roditeljska briga, pažnja, posvećenost i primer života u skladu sa vrlinom, mogu da dožive nedostatak materijalnih stvari kao nešto što ih je obeležilo zauvek i što im je falilo da bi se osećali prihvaćeno, voljeno i vredno. Ali problem nije u stvarima, problem je u ljubavi i u tome na kojim temeljima gradimo dostojanstvo. Oni će ponoviti istu grešku sa svojom decom, pokušavajući da im stvore život u kome im ništa materijalno ne fali, jer je to jedini narativ koji poznaju. Međutim, poenta nije u pružanju „svega“ i u strahu od „nemamo“, već u tome da deca koja rastu u zdravom okruženju koje ih uči pravim vrednostima i koje ih voli, nikad neće zapamtiti siromaštvo kao traumu, kao što ni deca zadovoljena svim i svačim, neće napuniti prazninu u svom srcu, ako im fali zdravo usmerenje i prava ljubav.
Ljudi kao i uvek pričaju o glupostima, dok razmatraju najbitnije stvari. Degutantno mlate masnim novčanicama dok pričaju o potencijalnoj deci. Žalosno je to. Šteta što duhovne vrednosti ne mogu da se naređaju u lepezu, kao štos novčanica, pa da se lepo vidi ko je za roditelja, a ko nije. Planeta Zemlja od nedavno ima osam milijardi stanovnika. Ljudi nam ne manjka. Možda je stvarno vreme da roditeljstvo postane privilegija, i to ne onih sa parama, već onih sa srcem.
Komentari