Godinama posmatram tu staru gospođu na riječkom Korzu. Ima sigurno osamdeset godina i nosi visoke potpetice. Nikad ranije nisam videla tako nešto. Ona je malo čudo prirode, a mene čuda motivišu i pokreću da živim. Gledam je kraičkom oka, hoda uspravno i lagano, u braon bundi, sa uredno začešljanom punđom. Sećam se svoje bake koja je u osamdesetoj slomila kuk i više nikad nije ustala iz kreveta. Sećam se svoje mame, koja nije dočekala starost. Jednom je u Beogradu pala niz stepenice na gradskoj pijaci i polomila obe štikle. Ja sam bila dete i urnebesno se smejala tom prizoru. Moja draga mlada mama hoda pocepanih najlonki, sa dve štikle u rukama, u cipelama čiji špicevi nišane u nebo. Kad je umrla, spustila sam joj u kovčeg ravne udobne cipele, da je ne bole noge na „onom svetu“.
Znam kako je kad zabole noge u visokim petama. Osetila sam to prvi put u trudnoći. Sav bol iz stopala se popne u srce i krene da te guši, pritisak postane nepodnošljiv i ti moraš da se izuješ da bi došla do vazduha. Gledam u svoju kolekciju štikli kao u eksponate muzeja prošlog života, kakav je bio pre nego što sam postala majka. Sad taj momenat ženstvenosti i modnog entuzijazma nadomešćujem drugim detaljima, dok stopala zahvalno leže u horizontali.
Kupila sam nedavno čarape sa crvenim srcima, obula ih na cokule i crvenu mini suknju i krenula da upišem sina u školu. Bio je sunčan prolećni dan, ali mi glava nije doživljavala okolni svet, fokusirala sam se samo na njegove testove i moj razgovor sa školskim pedagogom. Objašnjavala sam mu da ne treba da se plaši, ali ni da se glupira, da bude prirodan i da se ne opterećuje previše, ali ipak sa malo više ozbiljnosti nego u vrtiću. Razmišljala sam kako najtačnije da ga opišem, kako da ga, sa što manje reči što realnije predstavim. Cela sam se pretvorila u robota koji ima za cilj da uspešno izvede komplikovanu operaciju. Nisam uključivala osećanja, samo su misli natovarene odgovornošću kružile po glavi poput malih teretnih vozova. Sedela sam u hodniku njegove buduće škole i doživljavala taj prostor nekako sterilno i bezlično, iako svesna da će upravo u njemu moje dete provesti narednih osam godina odrastajući, učeći, družeći se, praveći greške, sazrevajući. A onda se odjednom oglasilo školsko zvono. Glasno i prodorno, kao urlik iz utrobe mog vlastitog detinjstva. Sva srca na čarapama su mi zadrhtala i u sekundi sam se vratila tri i po decenije unazad, u svoj prvi razred, u miris malog odmora, u glatku površinu školske klupe pod prstima, u sivi okvir naočara svog učitelja, u pletene džempere vršnjaka, u tamnu kosu i širok osmeh moje majke… Zvono je bilo uporno i dugo je trajalo, zabijalo mi se u sećanja kao svrdlo i otkrivalo gejzire uspavanih uspomena koje su sve odjednom oživele i prebacivale me čas u davnu prošlost kada sam polazila u školu, čas u sadašnji trenutak kada svoje dete upisujem u prvi razred. Ona bol za majkom i svemirsko nedostajanje koje inače potiskujem da bih živela, sada su isplivali na površinu i falila mi je više nego ikad, da zagrli malu mene pred školom, da vidi svog unuka koji je izrastao u dečaka školarca. Čitav život mi se premotao u glavi tokom tog jednog zvona i sve suze sveta su mi navrle u pluća i grlo, ali ih nisam pustila dalje, nisam im dozvolila da dođu do očiju, da ne bih sramotila sina pred svom tom decom i roditeljima. Prvi dan u školi, a njegovoj mami u čarapama sa srcima pljušte vodopadi niz obraze. E pa ne može.
Progutala sam suze i nešto kasnije se spustila do grada po namirnice, teglila sam na ramenima dva teška cegera, a neki krezubi čovek, poput utvare iz druge dimenzije, dobacio mi je: “Imaš lipe nogice!“ Izgledao je tako jadno da nisam ni odreagovala, samo sam se okrenula na drugu stranu i naletela direktno na nju. Nikad ranije nismo razmenile ni reč, ali tog dana je ona zakoračila prema meni, odmerila me od glave do pete i rekla:
– Kakve divne čarape! Gdje ste to kupili? Zanimljivo! Krasno ste se obukli!
– A tek vi! Svaka čast na štiklama! Ja ih više ne nosim jer me bole noge, ali vi ste fantastični!
– Ah, to je zbog mog posla. Pogodite čime sam se bavila.
– Pa ne znam… Neka plesačica možda?
– Balerina. Cijeli život na prstima. Ne umijem hodati u ravnom.
Sve vreme je imala osmeh koji joj je osvetljavao lice i dve žive iskre u očima.
– Pogodite koliko imam godina? Ali nemojte me štediti, recite što mislite.
– Osamdeset?
– Osamdeset i sedam, draga moja. Ili osamdeset i osam, tko će to više zapamtit. Odakle ste?
– Iz Beograda. Ali već deset godina živim u Rijeci.
– Obožavam Beograd! Beli grad. Divni grad. Imam tamo dva ujaka, znate? Oni žive u onoj ulici iza Narodnog pozorišta. Plesala sam u Narodnom pozorištu. Oh, davno je to bilo. Znate li koliko imam godina? Pogodite!
Ona bujica suza koju sam tog jutra zadržala u sebi, u holu osnovne škole, polako je počela da probija branu u mom grlu. Čitav njen sjaj i životni elan koji je zračio iz očiju, na trenutak je zgasnuo, kao komad usijanog ugljena potopljen u hladni vrč izbrisane memorije. Oči su joj se zamutile i blago se zanjihala kao da gubi ravnotežu, a ja sam osetila potrebu da je zagrlim kao malu nemoćnu bebu koja nema snage da sama stoji na nogama.
– Zbilja krasne čarape, razveselili ste me. Šta rekoste, gdje ste ih kupili? Ma nebitno, prestara sam ja za to. Vama dobro stoje. Idem dok me noge još drže.
– Doviđenja! Čuvajte se. Sve najbolje!
Ostala sam nekoliko sekundi gledajući za njom, sa ona dva cegera na ramenima. Gledam je već godinama. Znala sam da imamo nešto zajedničko. Ne mislim na Beograd i Rijeku. Mislim na srca.
***
Na kraju dana, vraćajući se sa sinom iz parka, svratili smo u obližnju pekaru da kupimo kroasane, a radnica se podigla na prste, pogledala me u noge preko vitrine sa pecivima i rekla: „Kakve fora čarape! Gdi ste to kupili?“ Nasmejala sam se i rekla joj naziv prodavnice.
– Mama, zašto svi vole tvoje čarape?
Pitao me sin kada smo izašli iz pekare.
– Hm… Pusti me da razmislim malo, pa ću ti objasniti kasnije.
Kad smo ušli u stan, zamahnula sam torbom i slučajno zakačila čarape. Otvorile su se tri rupe na kolenu. Skinula sam ih i bacila u smeće. Previše emocionalnog tereta se svalilo na njih u jednom danu. Preopteretila sam srca, pustila ih da mi odlete sa nogu i utisnu se u ljude, prožive celi život, krenu u školu, da plaču za majkom, da se nadkrile nad starom dementnom balerinom u potpeticama, da razvesele pekarku, da nas zbliže, povežu i nateraju da shvatimo koliko smo slične. Odakle god da potičemo, čime god da se bavimo, bili mladi ili u zalasku života, svi podjednako dobro razumemo jezik školskog zvona, jezik bola, jezik rađanja, jezik dečije radosti, jezik proleća, jezik smrti majke, jezik srca.
Sela sam sa sinom na kauč i ispričala mu sve to, a on počeo da plače. Kad sam ga pitala zašto je tužan, rekao je da mu je žao mojih čarapa. A ja sam znala da u tom žalu ima malo i tuge za bakom i one najnevinije svesti o prolaznosti, kao i o segmentu detinjstva koji će ostaviti za sobom, kad prvog septembra školsko zvono najavi novi početak.
Komentari