Okitila sam stan kao nikad do sad. Radila sam to dugo, smireno i posvećeno. Fokusirala se na svaki detalj, uskladila nijanse crvene, zlatne i zelene. Starteški rasporedila irvase i svećnjake, ispeglala karirane pidžame, prostrla krznene tepihe po podu i krevete pokrila posteljinom iz švajcarskih brvnara. Ugasila sam internet i isključila telefon, slušala sam tihi džez i asmr pucketanje kamina sa pametnog tv-a. Kad izađem pa se vratim u stan, ta scenografija me zagrli i osećam se kao ušećerena beba u kolevci od beskonačno komplikovanog spleta detalja. Moj muž svakog dana primeti da sam pridodala još nešto novo u dekor, pa konstatuje da nisam normalna i da je sve na rubu da preraste u teški kič. Onda ja sa tri kratka argumenta išamaram njegovo nerazumevanje estetike preterivanja, pa nastavimo dalje.
Ali nije to samo slučaj sa novogodišnjom dekoracijom, celi moj univerzum je prenatrpan detaljima i, neko ko ne razume sve te sitne i zamršene relacije koje komplikovan sistem čine harmoničnim, može da se izgubi u lavirintu i sve vidi kao haos, kao hrpu i kao kič. Ali takvi ne razumeju smisao i suštinu kiča. Oni ne percipiraju nijednu suštinu, forma je sve što vide.
Kič nije nužno haotičan i složen, on može biti jednostavan i razložan. Kič je nenamerna parodija lepote. Kič je naivan i smešan, nije zao. Ja ga volim i nemam ništa protiv njega. Ali ga ne mešam sa izobiljem, mnoštvom, prenapučenošću, jer on nije kvantitet, već kvalitet. Da nije tako, mogli bismo lako reći da je i arabeska kič, da je paunov rep kič, da je nebo puno zvezda kič i da su okeani puni slanih kapljica baš žešći kič. Broj ne može da bude kič, sve dok je apstrahovan od svoje primene, tj. konteksta.
Isto tako, ljudi zameraju sebi kad previše objavljuju na mrežama, previše pričaju, previše vole ili previše pokazuju emocije. Ali ništa od toga nije previše ako imate šta da kažete, ako ima ko da vas sluša, ako imate koga da volite i ako taj neko voli vas. Ne postoji preterivanje u stvarima koje su opravdane svojom vrednošću i svojim mestom u svetu. Previše objavljujete samo ako ste dosadni, tad je i jedna objava previše. Previše pričate ako niko ne želi da vas sluša. Previše volite i previše pokazujete emocije samo ako niste podjednako voljeni.
Ja se ne plašim preterivanja kad verujem u ono u čemu preterujem. Dodaću još mnogo detalja u svoj novogodišnji Matriks, iako nekome možda izgleda da ni igla više nema gde da stane. Obrušiću se preteškim osećanjima na svakog koga volim, pa ako preživi, ljubav je obostrana. Pustiću svoje misli niz potoke, reke, mreže, ekrane i knjige i galamiću dok mi srce ište. Ili ću da ćutim godinama i to ćutanje može da izgleda kao ekstrem, eskapizam, indolentnost i kič. Sve je to potpuno nebitno. Bitno je sa one strane pisanja, voljenja i ćutanja. Bitna je bit i njena istina. A istina nikad nije kič, makar stajala u korenu crne ravne duži ili iza hiljadu šljokičastih vatrometa.
Komentari