Četiri godine nakon što sam napisala pesmu Jebo vas jezik, objasnila apsolutno sve na temu svog odnosa prema jeziku i jednom za svagda povukla crtu do koje dozvoljavam da bilo ko komentariše, a kamoli kritikuje i zapoveda kako ću da govorim, i dalje se tu i tamo pojave ljudi koji pokušavaju da mi nametnu svoje viđenje jezika i nateraju me da govorim onako kako oni smatraju da treba. To mi je svaki put šokantno i začuđujuće, jer meni samoj nikada nije palo na pamet da komentarišem nečiji jezik, niti mi se ikada javila trunka potrebe da nekoga učim jeziku. Pokušavam da razumem te ljude i da shvatim odakle im poriv za ispravljanjem nečijeg jezika. Na koji način oni doživljavaju jezik i na koji način oni doživljavaju ljude?
Svako ko je čitao moju pesmu, zna da sam tamo svoj jezik opisala kao tvorevinu individualnog iskustva, svojih selidbi, putovanja, zadatosti i izbora, ljubavi i prijateljstava i da celokupan taj konglomerat života proizvodi unikatan jezik koji je samo moj i koji ne naleže ni na jednu apstraktnu strukturu, ni na jedan službeni, tj. književni jezik. Niti naleže, niti želi da naleže, a ja dodajem – niti TREBA da naleže. E sad, to ovim ljudima, robovima jezika, nije jasno. Možda bi i razumeli i istolerisali da u svoja četiri zida ili za stolom u kafani govorim neki takav osobeni jezik. Ali ja sam objavila neke knjige, pišem neke kolumne, obraćam se hiljadama ljudi svakodnevno preko društvenih mreža, odakle mi toliki bezobrazluk da u svim tim „medijima“ koji nisu moji privatni, ignorišem službeni jezik. I kako uopšte to što pišem može da ima ikakvu vrednost ako nije pisano književnim jezikom?
Pa ovako, sve je to moguće, jer kao što vidite dogodilo se i događa se. Znači nije nemoguće. Nikada nigde neću koristiti službeni jezik jer nigde nisam službeno. Svuda sam privatno. I na internetu i u kolumnama i u intervjuima i u knjigama. Sve što sam ikada napisala proizišlo je iz mene, iz najiskonskije želje da se izrazim, a ne iz bilo kakve spoljašnje motivacije i ambicije da budem književnica. Niti to želim, niti se tako osećam, niti mi treba ta etiketa. Ja sam jednostavno neka žena koja piše, i to je sve. Pišem jezikom koji je spontano srastao i oblikovao se uz mene. Nikoga ne vučem za rukav da me čita. Na internetu svi imaju slobodu da odaberu ono što žele da prate. Na kolumne ne morate da kliknete, a knjige ne morate da kupujete. Niko vam ništa ne nameće, ali vi ste i dalje ljuti. Zašto?
Jer je jezik za vas mnogo više nego oruđe izražavanja. Jezik je nematerijalni spomenik nacije, znak raspoznavanja, faktor grupisanja i povod za mržnju prema onima koji ne govore kao vi. Ja nisam anarhista i nemam ništa protiv uređenja, strukture, tradicije, poštujem svaku kulturnu baštinu, pa i onu jezičku. Drago mi je kad vidim zdravi patriotizam i ljude koji se sa poštovanjem ophode prema svojoj kulturi i tradiciji. Ali nije mi drago kad ta kultura i tradicija postanu jaram i prepreka slobodi. Kultura koja se ropski odnosi prema svojim vrednostima nije kultura. Sloboda je osnovni postulat svake kulture. Kultura nije u formama, obrascima i sistemima, nije samo u onome što je afirmisano i prošlo, već ponajviše u aktuelnom potencijalu za napredak koji ćemo ostvariti u budućnosti. Kultura ne čami. Ona nas vuče napred i stvara prostor za dalji razvoj i prevladavanje granica. Kultura je nešto živo, a ne mrtvo. Njena najveća ideja vodilja je kretanje ka optimalnom humanitetu i emancipaciji duha.
Nažalost, tokom cele istorije čovečanstva jedna vrsta mediokritetskog establišmenta uzurpira i polaže pravo na kulturu, drže je utamničenu i nedostupnu pojedincu koji ne pripada nigde i nikako sebe ne naziva, drže je dehidriranu i ucvalu i strogo zapovedaju da je sve osim njenih ispijenih nabora bezobrazna i prostačka jeres. A tamo negde daleko od njihovog šturog elitizma, život bukti u nekim dušama oslobođenim „kulture“, mozgovi su košnice ideja, duše su grotla užarenih emocija. Upravo ta snaga je ono humano i slobodno što kulturi treba i što s vremena na vreme eruptira u nadarenom pojedincu, kao sila koja menja svet.
Komentari