Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Sada se manje bojim smrti

327

Strah od smrti, za koji verujem da leži u korenu svih ljudskih strahova i neuroza, kod mene se tokom života manifestovao na razne načine. Plašila sam se visine, plašila sam se prirode, životinja, šume, bila sam bulimična, bila sam anoreksična, na taj način se otuđila od svog smrtnog tela, odlagala sam stavljanje tačke na bilo šta, ostavljala sam nedovršene knjige, nedovršene filmove, nedorečene odnose sa ljudima, plašila sam se da volim i da budem voljena, tražila izgovore da ne živim, jer iluzija da nisi živ stvara iluziju da ne možeš ni umreti… Srećom, uvek sam bila prisna sa sobom, pa sam umela da prodrem sve do samih korena svojih dnevnih neuroza. A tamo me čekalo stalno jedno te isto: gola, ledena, strašna smrt.

Tada bih zaboravila sve fine načine kojima mi se uvlači u svakodnevicu i razmišljala direktno o njoj. Bez uvijanja, bez šećerne vune od neuroza. Taj strah je najveći strah koji čovek može da oseti. To je kao da potpuno go i nemoćan stojiš pred džinovskim čeljustima strašne aždaje – pomisao da te nema, da si biće koje će umreti. Ove ruke i usne koje se miču dok pričaš, kosa koju češljaš, kosti, mišići, krv, sve to će jednog dana biti mrtvo, otići pod zemlju.

photo-of-a-person-leaning-on-wooden-window-1510149
Fotografija: PEXELS

Druge ruke će me očešljati i obući poslednji put. Moje ruke će tada biti stvar. Razmišljala bih o tome želim li zatvoren ili otvoren sanduk. Da li želim da me drugi gledaju mrtvu? Odevenu i očešljanu onako kako neću. Smrt je najveća intima. Radije bih pred celi svet izašla gola, odala svima svoje slabosti i tajne, nego što bih im dozvolila da me gledaju mrtvu, da gledaju najveću od svih mojih nemoći kako me je pobedila zauvek. A najstrašnija od svega bila bi pomisao na živi svet oko mog groba. Na svet koji bezobrazno i neokrnjeno nastavlja da živi bez mene. I tu mi se javila jedna misao koja me svaki put isceli i koju želim da podelim sa vama, jer sigurna sam da pomaže.

Pomerite fokus sa sebe na druge ljude i pomislite: svi će umreti. Svi moji prijatelji, rođaci, celi ovaj soliter i svi soliteri na svetu, gradovi i države, puni su ljudi koji će umreti. Umreće milijarderi i holivudske zvezde, umreće starci i umreće oni koji su se tek rodili. Pomisli na bilo koga, nekog svog idola, autoritet, ljubav. I oni će umreti. Neki će umreti za pet minuta, neki sutra, neki za deset meseci, a neki za deset godina. Smrt se stalno dešava. Mi živimo u svetu umiranja. Mi živimo uz smrt. Ona nije neka strašna kob koja nas čeka i koja će nas stići i savladati dok ostatak sveta veselo slavi život. Smrt je topla, bliska, pitoma i obična. Nije strašna i hladna. Nije aždaja.

view-of-a-graveyard-3602008
Fotografija: PEXELS

U zapadnoj kulturi smrt je već desetinama godina tabu tema. I sve više se tabuizira. A što je više potiskujemo i ćutimo o njoj, ona biva strašnija i izranja iz naše podsvesti kao teret kojeg se ne možemo tako lako osloboditi. Od smrti se ne može pobeći i zato to ne treba ni pokušavati. Smrt nije naša nemoć i poraz, niti nešto što nas čeka tamo na kraju. Ona je sastavni deo života, od trenutka kad se rodimo, prati nas u stopu i uvek je aktuelna. Svet oko našeg groba neće blistati, besprekorno vitalan i živ.

Mi ćemo umreti ostavljajući umirući svet koji će posle nas nastaviti da živi i umire.

Tekst: Frida Šarar

Komentari