Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Ratnica u ime istine

229

Nemam sažaljenja prema onima koji lažu. Mene laž duboko iritira. Vidim je kao višak u svemiru, kao strano telo zalutalo u ustrojstvo sveta. Žulja me kao trun u oku, nema načina da joj se prilagodim i postanem tolerantna na laž.

Dok nisam ozbiljnije zašla u život i bolje upoznala ljude, mislila sam da su svi kao ja – da preziru laž i da imaju poriv da je unište. Međutim, s godinama sam shvatila da mnogi žive u laži, spavaju u laži, kupaju se u laži, da je laž njihova druga koža i njihov skelet, a da istinu ne mogu da podnesu. Od istine zaziru i sklanjaju se, posmatraju je kao opasnost, kao nešto nepoželjno i neprirodno. Na istinoljubive ljude gledaju kao na ludake, na agresore koji bezočno ruše njihovo utvrđenje od laži. Oni sasipanje istine u lice doživljavaju kao nepravedni atak na njih, kao nameru onoga ko govori istinu da ih ponizi i predstavi u lošem svetlu. Oni ne shvataju da istinoljubiv čovek nema nikakve zle namere prema drugim ljudima, već samo prema laži, i da mu nije stalo, niti ga zanima da se bavi kreiranjem slike o bilo kome. Stalo mu je jedino da istina izađe na videlo i ta želja je slepa. Mi koji poštujemo i živimo istinu, možemo da je nanjušimo u mraku kao krtice i spremni smo da prokopamo kilometre zemljanih kanala dok dođemo do nje. Nas istina mami, lepi se za nas, mi osećamo odgovornost prema njoj, jer je vidimo kao najveće blago ovog sveta.

To ne znači da nikada u životu nismo slagali. Takav čovek ne postoji. Svako je ponekad lagao, bio neiskren prema drugima ili bar prema sebi. Ali to ga ne čini lažovom. Lažov je onaj ko nije sposoban ni da prepozna laž, a kamoli da je prizna ili da se pokaje. Lažov pre svega laže sebe, a kad lažeš sebe, ti si onda slep za sve drugo. Suočavanje sa samim sobom je prvi i osnovni korak istinoljubivog i autentičnog života. Postoje ljudi naspram kojih može stati celi svet i da svi do jednog upiru prstom u neku njegovu istinu, a da taj čovek tu istinu i dalje ne vidi, najčešće govoreći sebi kako su svi protiv njega i niko mu ne želi dobro. Lažovi su gluvi i slepi za istinu. Na koji god način pokušaš da im je saopštiš, oni će naći neki izgovor da je blokiraju, da ih ne bi dotakla. Jer za njih je dodir istine kao dodir usijanim gvožđem. Oni se boje te boli. A ja taj strah prezirem. Lažovi su obične kukavice. Ne žele da progledaju, ne žele da zavire u svoju dušu, samo zato što suočavanje boli. Svaka operacija boli, a odstranjivanje laži je operacija na duši. Pretrpi manju bol, da bi odstranio veću. Ali to su slabići koji će otići u grob sa tinjajućim bolom u duši punoj laži, zauvek potajno i iskonski nesrećni, umesto da legnu na operacijski sto i budu isceljeni.

justitia-2597016_1920

I sve bi to bilo donekle prihvatljivo kao nečiji izbor, možda ljudi i ne znaju bolje, kad se ne bi dešavalo na ulici, na poslu, u samoposluzi, u odnosima, ljubavima, prijateljstvima, da takvi ljudi, nesposobni da podnesu istinu, mene koja im istinu dobronamerno saopštavam, prave manipulatorom i budalom. E tu se ja mnogo iznerviram. Tu mi proradi onaj nerv Arhangela Mihaila koji sa plamenim mačem kreće da uništi zlo. Taj me osećaj naterao da odem iz Rijeke u Brus i stanem na stranu Marije Lukić.

Najveća tragedija ovog sveta je kad glupi pametnog ubede da je lud i kad zli dobrog ubededa greši. Kad vidim takav slučaj, u mojoj glavi kreće odbrojavanje, kao da sam raketa koja će uskoro biti lansirana u svemir. Stopala mi se zapale i nema nazad. Tada neka mi se sklanjaju svi sa puta, jer ću ići do kraja sveta da iznesem istinu i zadovoljim pravdu.

Nije lako živeti sa mnom, a ni biti moj prijatelj. Ja odapinjem istinu direktno iz srca u srce. Ljudi su navikli da istinu vucaraju po lavirintima, pre nego što je dovedu na cilj, ako je ikada dovedu. Budu zatečeni i treba im vremena da se saberu kad ih pogodi moj ekspresni vlak. Zato imam vrlo malo bliskih ljudi. Ljudi zapravo ne znaju da cene iskrenog sagovornika. Ne shvataju da se u tom trenutku pred njima nalazi suvo blago na kome treba biti zahvalan. To se ne sreće često i nema svako tu privilegiju. Ali u jadnom svetu ovakvom kakav je, ljudima je lakše i zanimljivije da razgovaraju sa nekim ko manipuliše, mulja, zavlači i laže, poput njih. Oni razumeju taj diskurs, govore istim jezikom. Moj jednostavni jezik je za njih nerazumljiv poput aboridžinskog. Oni tu jednostavnost ne mogu da pojme, ne mogu čak ni da poveruju u nju.

Onaj koji mi je najbliži, moj muž, najbolje zna kako je živeti svakodnevni dril surovom istinom. Bez mogućnosti izvrdavanja. On je već deset godina na vojnoj vežbi kod majorke Istine. Njegova dečačka duša, sklona sitnim podvalama, nedoslednostima i vrdanju u raspravama, modra je od udaraca gvozdenom bejzbolkom ispravnosti. Jer ja svaku nedoslednost smatram udaljavanjem, svaku neiskrenost šupljinom u ljubavi, najsitniju nelojalnost kancerom na odnosu. Mene zanimaju samo odnosi koji su puni i sočni kao zrela jabuka. Ispod tog kriterijuma ne idem, makar zauvek bila sama. Šarar je jedini koji je uspeo da me prati. Jeste izubijan i polomljen kao da se jednom nedeljno spušta u kavez s lavovima, ali ja to smatram njegovom hrabrošću, njegovom izdržljivošću i doraslošću da bude sa ženom poput mene. Nema puno muškaraca kao što je on.

Isto tako sam zahvalna svojim čitaocima koji već godinama na pravi način razmišljaju o onome što pišem, bez obzira što često umem da budem kontroverzna, da govorim drugačije nego što se od mene očekuje i da mislim izvan zadatih kalupa. Muž mi je takođe najverniji čitalac, hvala i njemu i vama što se ne bojite istine, što umete da je prihvatite i sagledate, što ste otvorenog duha. Blago ovom svetu što vas ima i blago meni što ste moja publika. Osećam vaše prisustvo u prostoru poput mnogo rasutih svetlosti koje greju ovaj svet, kao armiju čistih duša, i ponosna sam, najiskrenije vam kažem, zaista ponosna, što sa druge strane mog teksta stojite baš vi.

 

Tekst: Frida Šarar

Komentari