Jesen je, a ja ne moram ništa. Ne moram ni da živim ako mi se ne živi. Potpuno prazan prostor i pitomo vreme. Nikome ništa nisam obećala. Nemam ambicija. Ne osećam odgovornost da učestvujem u svetu. Sve se poravnalo i sve isplivalo na površinu. Sama sam u svom sranju i to je najbolje. Svake jeseni krećem od nule, nakon što me leto ispljune iscrpljenu, smoždenu i zbunjenu preteranom količinom života. U jesen se život udalji i zaspi. Dok on spava, ja sam najživlja. Sedim u mestu i dajem stvarima značenja, razgrćem lom kojim me je zatrpalo leto. Kad svaku stvar stavim u odnos sa ostalima, onda u toj mreži tražim svoje mesto. Ko sam ja? Zašto ovako živim? Zašto i dalje pišem? Zašto imam jedno dete? Zašto imam ovog muža? Zašto živim u ovom gradu? I tako u nedogled. Nikakvih konačnih odgovora tu nema, ali odgovori nisu ni bitni, bitna su pitanja. Svakim pitanjem gulim po jednu krastu, od prošle jeseni, koja odmah prokrvari i onda pratim put guste krvi. Svake jeseni zaronim u svoju krv i tamo živim, dok se okolna stvarnost dezintegriše i isparava. Sama sam, potpuno sama u svemiru. Ljudi se boje samoće, dosade i slobode, a ja bih bez toga umrla. Ljudi se boje bolnih istina, otvorenih pitanja i opipavanja vlastitih duša u tišini, a ja bih bez toga poludela. Ništa mi nije imanentnije od jeseni. To sivilo me oguli od svakodnevice, u njemu gubim sva pređašnja određenja i rađam se iznova. Stvaram svet iznova. Kad prebrodiš strah od samoće i boli, postaješ nešto kao bog. Ja sam bog ove sobe, ovog tela i ovog života. A to je jedino što su moje oči ikada videle. Drugo bih morala da dokazujem da postoji. Najveća ranjivost je najbliže najvećoj moći. Ali mene ne zanimaju ni ranjivost ni moć. Zanima me sloboda, kraj i početak ciklusa, ljuštenje, fokus, ostajanje u mestu, skok u sebe, gde se u jednom trenutku briše granica između čoveka i sveta. Samoća postaje besmislena i bezbolna, ako ne postoji ništa van nas. Svemir nije sam, pa ni onaj ko se rasuo po beskonačnom svemiru, nije sam. Svi su pomalo u njemu i on je pomalo u svima.
Danas sam udahnula prvu dozu jeseni i osetila se kao kod kuće. Vratila sam se na svoje. Ćelije mi se regrupišu i njihovi zidovi pucaju. Milijarde naprslih odmetnutih stanica bridi i sprema se da arlaukne pesmu guste krvi. Ja pečem proju, nosim krznene papuče na bosa stopala i osećam hladni povetarac kroz otvoren balkon. Imam tremu, nešto mi u grudima treperi. Lepo je, svečano i dirljivo. Svake godine se događa, ali nikad nije isto i nikad ne znam šta mi predstoji. Osećam da stojim na ivici bezdana i da mi se zemlja pod stopalima runi. Uskoro ću biti mrtva ili ću leteti. I jedno i drugo je bolje od kukavičkog stajanja u mestu ili hodanja po diktatu bezbednog bezupitnog života.
Komentari