Neprestano preispitivanje svega je moj način života. U stopu pratim stvari, događaje, osećanja i ideje koje grade moje postojanje. Posmatram kako se menjaju, zapažam na njima svako odstupanje od onoga što mi je do sada bilo poznato i pitam se zašto je to tako, kuda to vodi, ima li to smisla. Isto to se pitam i ako nešto predugo stoji nepromenjeno. Nije to nikakav overthinking, niti aktivnost koja me okupira i iscrpljuje. To preispitivanje je usputna radnja, srasla i pripadajuća svakom deliću mog bića. Ona je kao krvotok svesti, sistem svežih uvida u sebe, koji radi 0-24h.
Normalno da, što je veći komad mene u pitanju, to ga češće i iscrpnije preispitujem. Na primer pisanje. Nije prošao dan i nisam napisala slovo, a da se nisam zapitala zašto pišem, treba li da pišem, šta pisanje za mene znači. Stalno iznova i iznova tražim u sebi potvrdu ili opovrgavanje smisla nečega što živim. A ta potvrda ili opovrgavanje leže isključivo u mojim unutrašnjim motivima i ciljevima koji ostaju u meni. Nisu oni unutrašnji zato što su skriveni, naprotiv, ne skrivam ih, već su unutrašnji jer se ne tiču ambicija usmerenih na spoljašnji svet. Ako u mom unutrašnjem krugu motiva i ciljeva i među zidovima moje sobe nešto im smisao, onda potvrda sveta može, a i ne mora da dođe. Jeste lepa, ali nije nužna.
Kad ovako pričam neko bi mogao da pomisli da sam nekakav hipersamokritični kontrolfrik, što sigurno jesam, ali ta osobina ovde ne igra nikakvu ulogu. Preispitivanje kod mene nikad ne dolazi iz sumnje da li sam dovoljno dobra, spremna, da li sam na visini zadatka (jer ne postoji nikakav zadatak, pa ni njegova visina), već preispitivanje dolazi iz jednog jedinog, najsvetijeg i najrelevantnijeg pitanja u svemiru, koje razdvaja biće od nebića: da li stvaram prazninu ili stvaram suštinu? Da li živim prazan život ili pun život? Da li su moja slova samo čudno iskrivljene duži ili znakovi sa snagom simbola?
Beskonačni potencijal za pisanje dolazi iz potrebe da razumem i objasnim svet, svaki njegov kamen, pokret i odnos. Tih detalja koje treba razumeti ima na svetu kao zrnaca peska u pustinji. Svaki od njih mogu da uzmem u ruku, zagledam ga sa svih strana, primetim ima li odsjaj od sunca, da li je topao ili hladan, u kakvoj je relaciji sa svetom oko sebe, da li liči na nešto drugo, ima li kakve koristi od njega… I to je jedan tekst. Samo me prostor i vreme sprečavaju da ne napišem milijarde tekstova o svemu što postoji. To nije skribomanija, morate znati da pravite te fine razlike. Skriboman je onaj koji voli da piše, koji piše mnogo, čak i po cenu da ništa ne kaže. Skriboman spamuje tekstom. Ali nije spam kad neko piše previše, spam je kad piše loše i prazno. Skriboman je za mene onaj koji napiše jedno slovo bez razloga, jer je već preterao sa pisanjem. Ja ne volim da pišem i milijarde tekstova će ostati u meni. Pišem samo kad moram, a to je nekad često, nekad retko, kako kad me život izazove.
Međutim, u poslednje vreme mi se javlja jedna nova misao u glavi. Novi osećaj. Odsustvo potrebe da razumem. Kao da se gasi ono što je u meni nekad gorelo i teralo me da rasvetljavam stvari. Ja bih prvo objasnila nešto sebi pa bih onda to objašnjenje podelila sa svetom. Nekad bih delila sa svetom sam proces razumevanja, razumevala uživo. A sad mi se čini da bi moglo da dođe vreme kad ću prestati da želim da razumem svemir i da delim svoje razumevanje sa drugima. To bi za mene bio kraj pisanja i spas od pisanja. Pustiti univerzum da ostane neshvaćen i pustiti sebe da budem neshvaćena. Tu paradigmu vidim na horizontu kao izazovnu egzotičnu plesačicu, koja je možda samo fatamorgana u peščanom prostranstvu teksta. Neću znati da li je stvarna dok je ne dodirnem i ne osetim. A nisam je još dodirnula ni osetila, jer evo upravo razmišljam i pišem o njoj.
Komentari