Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Pravda za nemir

247

Traganje za životnim mirom je jedna od najvećih čovekovih iluzija. To je cilj kome teže ljudi koji ne razumeju mir, koji su ga u iskustvu imali retko ili nikada. Za njih je mir neko sveto mesto i ideal svakog pojedinca. Kad tamo stigneš, nema dalje. Živiš srećno do kraja života.

Ali, nije tako, rođaci. To vam govorim ja, kojoj je mir polazište i baza. Odrasla sam u stabilnoj, privrženoj porodici, ušuškana i zaštićena sa svih strana. Uvek sam bila u miru sa samom sobom, uživala u samoći, nisam bežala od sebe. Na kraju, našla sam čoveka sa kojim sam provela jedanaest godina u slozi, poverenju, ljubavi i miru. Da li me je to učinilo srećnom i zahvalnom? Ne.

Oca i majku sam u adolescenciji potpuno pogazila i odbacila, sebe sam iskušavala, zavodila, povređivala, a tog dobrog muža, sa kojim sam imala mir, ostavila. Ja sam uvek bežala iz mira u nemir, organizovala sebi probleme, zajebavala sebe i podmetala sebi nogu, jer je tako zabavnije. Mir je dosadan. Uživaš u njemu dok se odmoriš, ali kad dođe taj trenutak da se osećaš odmornim i čilim, mir postaje nevidljiv i treba ti nešto više, nešto luđe i sadržajnije.

Mir nije čovekovo prirodno stanište. Čovek je biće akcije i prilagođavanja, biće koje kroz svoju milion godina staru borbu za opstanak nije naviklo da dremež i dokolicu uzima kao standarde za deskripciju uspešnog života. Nama krv prostruji i skoči nam adrenalin kad smo blizu opasnosti, tad se osećamo živim. Mir umrtvljuje, a čovek ima u sebi glad za životom. Treba mu taj adrenalin, treba mu uzbuđenje koje diže iz mrtvih.

Čitav naučni i tehnološki napredak, ovladavanje prirodom, imaju za cilj da čoveku olakšaju život, da ga učine bezbednijim i komfornijim. Isto tako, kultura, običajnost i moral, propisuju nam izvesna pravila življenja koja podrazumevaju miran život, bez zaokreta i turbulencija. Mi nikad nismo bili ovako opremljeni sredstvima za lagano zadovoljavanje osnovnih životnih potreba. Ne moramo da rintamo ili lovimo da bismo jeli, ne moramo da trpimo bol, ne moramo da hodamo, ne moramo da se fizički angažujemo na bilo koji način. S druge strane, brak kao institucija daje nam za pravo da se emocionalno „opustimo“ do kraja života. U celoj toj opuštenosti i „nemoranju“ bilo čega, mi smo užasno anksiozni, zarobljeni u tehnologiji, karticama, dostavama hrane, u automobilima, foteljama, u „sigurnim lukama“. Imamo utisak da nam život curi kroz prste, da nam se krv ohladila. Ne prija nama taj toliki komfor i bezbednost. Možda u nekom idealnom svetu sa idealnim ljudima. Ali daleko smo mi od idealnog.

pexels-cottonbro-6055314

Mir je jedan romantizovani lažni ideal. Happy end za naivne. Mi nismo savršeni. Naše utrobe ne teže samo idili, dobroti i miru. U svakom od nas ima dobra i zla. Prijaju nam opasnost i rizik. Prijaju nam vetrometine i borba.

Kako da čovek izvuče sebe iz klopke komfora u koji se uvalio? Nisam sigurna da znam univerzalno rešenje. Možda svako od nas treba da ga smisli za sebe, da shvati i prihvati svoju prirodu i da joj prostora, umesto da je guši i prilagođava nametnutim kontekstima. Potreban nam je mir, bez njega bismo poludeli. Ali isto tako nam je potreban i nemir, bez njega bismo se ugasili i učameli.

 

„Ja nisam jedino pjesnik dobrote; ja se ne uskraćujem da sam također i pjesnik opakosti.

Kakvo je to blebetanje o vrlini i poroku? Zlo me kreće naprijed i popravak zla me kreće naprijed,

stojim ravnodušan,

moj hod nije hod kudioca ni nemilosrdnoga suca,

ja vlažim korijenje svega što je doraslo.“

 

Walt Whitman

Tekst: Frida Šarar

Komentari