Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – „Porok“ lepote

578

U četvrtak sam saznala da je preminula Mira Furlan. Njen dobar prijatelj nam je, skrhan, poslao tu vest zajedno sa nasmejanom fotografijom njega i nje, negde u brdima Kalifornije. Njene plave oči sijaju na toj slici i vetar joj nosi kosu preko panorame Los Anđelesa koji se prostire iza njih.

Ja se više ne iznenađujem kad neko umre. Ušla sam u te godine kad znam da će ljudi oko mene, bili oni zvezde, anonimusi, rođaci, prijatelji ili stranci, sve više i češće da umiru. Ako ja ne umrem pre njih. Smrt sada postaje svakodnevica i sastavni deo života, ne čudim joj se više kao pre.

Ali ipak, kad umre neko tako drag, talentovan i lep, čitav svet na trenutak izgubi dah. U svakoj lepoti ima nešto bezvremeno i večno, nešto besmrtno što nas tera da smrt lepog čoveka doživimo kao grešku, paradoks i štetu po celokupno čovečanstvo.

Već sutradan, internet je brujao o Mirinoj smrti, a mnogi postovi, uključujući i moj, govorili su baš o njenoj lepoti. Voleli smo to lice. Bila je specifično lepa. Ta čudna nekompatibilnost lepote i smrti podsetila me na jednu scenu u Rijeci čiji sam bila akter.

Bilo je letnje popodne i ja sam stajala na raskrsnici, rasejana, mentalno odsutna i zagledana u ekran telefona. Zakoračila sam da pređem ulicu i odjednom se čula sirena automobila koji je zakočio na nekoliko metara od mene. Starija gospođa koja se vraćala sa pijace noseći u ruci karirani ceger pun povrća i ribe, povikala je za mnom:

– Pazite! Oni samo jure, mogao vas je udarit, ne daj bože. A vi tako lijepa, tako lijepa…

Izgovorila je to spontano i direktno iz duše, kao da ne ostavlja ni tračak mogućnosti da bi bilo šteta ako poginem u slučaju da sam manje lepa, da ne kažem ružna. Stavila sam telefon u džep i pretrčala ulicu. Osmehnula sam joj se sa druge strane i nastavila da hodam. Kasnije tog dana, razmišljala sam kako stari ljudi znaju da budu isključivi i surovi, ali onda sam shvatila da nisu samo oni takvi. Svi smo takvi, oni su samo direktni jer znaju da je život kratak, pa im se ne gubi vreme na uvijanje. Svi smo mi slabi na lepotu. Nije nas na to naterao konzumerizam, površni sistem vrednosti savtemenog sveta, modni magazini i Holivud. Na to nas teraju naši instikti, geni, hormoni, procesi u našem mozgu koji ono harmonično, skladno, simetrično povezuju sa ispravnim, dobrim, zdravim i besmrtnim. Estetika i etika nisu dve izolovane discipline. One se itekako prepliću u našoj kulturi, navikama, sinapsama. U filozofiji, ideje lepog, dobrog i istinitog, još od starih Grka stoje jedna uz drugu.

pexels-lisa-fotios-1485548

Pa ipak, znam ljude koji su spolja neugledni i ispodprosečni, ali toliko dobri i lepi iznutra, da njihove fizičke karakteristike postaju nevidljive i mi na njima ne vidimo ništa ružno.

Jednog leta devedesetih, kao tinejdžerka od 17 godina, u kampu za darovitu decu Karataš, na Đerdapu, upoznala sam klempavog dečaka rumenih obraza, sa krivim zubima i naočarima za vid. Bili smo zajedno u glumačkoj grupi, jer sam ja tada bila sigurna da ću postati glumica. (Pesničku grupu u zgradi pored nas vodio je Raša Popov. Ni na kraj pameti mi nije palo da sam pesnikinja.) Dušan se pojavio u parku prve večeri, nosio je gitaru i ispružio ruku prema meni, stisnuo upaljač i zapalio mi cigaru. U mrklom mraku svetlost upaljača je obasjala njegovo ružno lice, a ja sam pomislila: „Bože, ko je ovaj luzer?“ Proveli smo deset dana u tom kampu, zajedno pripremajući „Stilske vežbe“ Rejmona Kenoa i ja sam gledala kako mi se pred očima događa čudo. On je bio najtalentovaniji, najduhovitiji, najinteligentniji, najmuzikalniji dečak tamo. Imao je samopouzdanje i neku podrugljivost kojom je zavrteo mozak polovini devojčica iz grupe. Već posle trećeg dana postao je naš „vođa“, na probama imitirao ljude i životinje, bio je beskrajno zabavan i, ono što mi se činilo da nikad neću reći za njega, bio je seksi. Mala plava Parižanka Natali, toliko se zaljubila u njega, da je svaki dan plakala. Niko više nije video njegove uši, rumene obraze i krive zube. Svi su ga voleli. On je za nas bio lep.

Zato treba biti oprezan kad se priča o banalnoj fizičkoj lepoti.

Nikad mi nećemo prestati da volimo lepe ljude, tako nam je zapisano u biologiji. Niti fizičku lepotu treba potcenjivati i zanemarivati. Ona je jedna od prirodnih lepota kojima nas čašćava ovaj svet. I hvala mu na tome. Lepota nije uvreda, nije teret, nije višak. Uvek ćemo se sećati Mirinog lepog lica, uporedo sa celokupnom zaostavštinom njenog raskošnog duha.

Ali lepota nije uslov, nije nužnost i obaveza. I bez lepote se može biti lep. Može se biti omiljen, zavodljiv, popularan i privlačan. To sam naučila od Dušana. Posle tog leta više nikad nisam osetila pritisak da budem lepa. Ali sam svoju lepotu rado zadržala i negovala, iako je uskoro postalo jasno da će, umesto u filmsku kameru, moje lice da gleda u knjige i sveske, na kojima se vidi samo duša i ništa više.

Tekst: Frida Šarar

Komentari