Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Po zanimanju – duša

194
srce

Da nema ove kolumne, ja verovatno više ništa ne bih pisala. Kačila bih trivijalne fotografije i ćutala. Internet mi je ogadio mišljenje i pisanje. Šta sad i ja imam tu da mislim kad svi oko mene takođe nešto misle o apsolutno svemu? I pišu.

Isto tako bih i za stolom, sa većim društvom koje galami, četo dobijala potrebu da se povučem i zaćutim, jer ne volim tu kakofoniju glasova i nadvikivanje, a pogotovo ne volim da se borim za reč. Tamo gde će svako radije da priča nego da sasluša drugog, meni uopšte nije zanimljivo. Isto tako i u svetu u kome se preterano piše, ja nemam volje da arčim slova. Pod pisanjem naravno ne podrazumevam poeziju, ona za mene nije pisanje, ona je izlivanje, komponovanje, ples emocija, pevanje. Ona čak nije ni upućena nekome, ne obraća se, ne započinje dijalog. Poezija priča sama sa sobom, živi u svemiru bez oslanjanja na drugog, iako nije zaključana pred drugim i prostire se pred njim kao priroda, kao cveće koje možeš, a i ne moraš ubrati.
– Da li si ti konačno počela da zoveš sebe pesnikinjom? pitala me nedavno jedna prijateljica.
Pa znaš šta, komplikovano je to. Prvo sam se dugo ustručavala da potežem tako teške reči poput “umetnik”, “pesnik”, ko god da je u pitanju, ne samo ja. To su sveti pojmovi, ne treba ih olako primenjivati na smrtnike. A onda sam sazrevala, starila, uviđala da je život malen, ne samo moj, već svačiji. Svi smo kratko na ovoj planeti, i celo to veliko čovečanstvo koje je dalo tako grandiozne ideje i pojmove, zapravo ne postoji izvan naših ograničenih životića koji će proleteti, pa je u tom smislu suludo ustručavati se. Ako sam pisala tu poeziju zadnjih četrdeset godina, valjda sam nekakva jebena pesnikinja. Ta reč ne pripada bogovima, već ljudima. I treba je svesti na meru čoveka. Tako sam bila pesnikinja nekoliko godina, ali opet je nešto tu počelo da mi smeta, nisam se osećala kao u svojoj koži. Pesnik je ipak i jedna društvena kategorija, a ne samo ono kako ti intimno vidiš sebe. Pesnik je deo neke scene, on želi da bude pesnik, pretenduje na neko mesto u svetu, trudi se da piše na određeni način, teži priznanjima, gradi ime, želi da ostavi trag. A ja ništa od toga ne radim. Ja samo pišem kad mi dođe i kako mi dođe i slučajno sam se okliznula na koru od banane pa su ispale tri knjige. I to je to. Ipak ja nisam pesnikinja.
– A šta si onda? pita me prijateljica.
Vidi, glupo mi je što uopšte moram nešto da budem i nekako da se nazovem. Ja sam ja. I živim prema onome što jesam. Ako baš moram nekako da se opišem, da nađem nešto po čemu je moja egzistencija specifična, onda sam duša. Da, ja sam duša. Sve što radim, to su samo načini na koje moja duša pokušava da se obelodani i izrazi. Ako me ljudi po nečemu vole i prepoznaju, to je zato što u mojim slovima osećaju dušu. Slova su nebitna i sporedna, ja ih i ne primećujem. Vidim samo dušu koja grabi svoj put ka van. Ta duša me dovela do poezije i do svega što u životu jesam. Ona diktira moje cikluse, motive i aspiracije. Ona mi daje slobodu da se ne obećam doživotno bilo čemu i da ništa ne moram po svaku cenu. Ako mi se ogadi pisanje, neću pisati. Ta koja ne piše i dalje sam ja. Jer duša koja čas naseljava slova, čas ćuti sklupčana u sebi, ista je iznutra. I naći će način da se ispolji čak i ako slova zauvek nestanu. Kao što prazno pismo bez duše nikada neće moći da se opravda i ispuni, makar svet do sudnjeg dana bio logocentričan i pismen.
Tekst: Frida Šarar

Komentari