Kolumna “Kako diše tako i piše Frida Šarar” – Pismo onima koji me čitaju

360

Meni ništa ne znači vreme. Ne znači mi ni prostor. Ta prolazna rasuta stvarnost koja se zbiva oko mene, tek sekundarno mi je bitna, da ne kažem nebitna. Moja interesovanja su vezana za ono unutrašnje, neprolazno, nepromenljivo. Zato se ne bavim informacijama, dnevnom politikom, vremenskom prognozom, tračanjem, zavišću, snobovštinom, ne trudim se da menjam svet i manjka mi radoznalosti. Zanima me samo ono najdublje i ono najpovršnije, sve između toga je nezanimljivo.

Čitavog života osećam taj svoj defekt, ne naležem na prostor i vreme, ja sam neki čudni izrastak nakalemljen na svemir, moje učestvovanje u ovom životu je samo prividno. Nigde ne pripadam i ni u čemu zaista ne učestvujem. Ja govorim iz podruma svog bića, iz unutrašnjih praslika, univerzalnim jezikom ljudskih duša. Ne obraćam se intelektualcima, ni umetnicima, ni seljacima, ni neandertalcima, bogatima ni siromašnima. Ne obraćam se nikome, samo pričam u prazno, direktno iz sebe i taj glas dopire do nekih ušiju. Kad se to desi, kad shvatim da postoji neko ko me čuje i razume, moja nakalemljenost na svemir postane manje izražena i manje bolna. Razumevanje je jedna sveta stvar, osnov svake ljubavi. A ljubav je sve.

Nekada sam mislila da je pisac onaj ko ima šta da kaže. Sad više ne mislim tako. Da, dobar pisac mora imati šta da kaže, ali to nije dovoljno da bi bio pisac. Nužan uslov je da želi da kaže, da ima potrebu da kaže. A te potrebe nema bez verovanja da sa druge strane postoji neko ko će da ga čuje i razume. Da bi neko bio pisac, on mora da veruje u svoju publiku, mora da je ceni, da je smatra vrednom svojih osećanja i misli. Ja beskonačno verujem u ljude, pa samim tim i u svoje čitaoce. Oni me nikad nisu razočarali. Koliko god moji tekstovi izgledali kontroverzno, kontradiktorno, provokativno, koliko god ja ne pripadala nijednom sistemu vrednosti, nijednom sloju, klanu, estetici, svetonazoru, koliko god zbunjivala i samu sebe svojim oprečnim stavovima, ljudi koji me čitaju svaki put nepogrešivo i do detalja razumeju o čemu pričam.

pexels-inga-seliverstova-3394248

Ja ne privlačim svakakvu publiku i možda zbog toga nikad neću biti komercijalni autor. Ne koristim trikove u pisanju, ne razmećem se informacijama, datumima, imenima i vlastitim obrazovanjem, pa čak ni elokvencijom i spisateljskim zanatom, da bih čitaoca stavila u inferioran položaj i tako dobila njegovo poštovanje. Moje rečenice su proste i oštre kao noževi. To ne može da voli svako.

Zato sam htela da vam kažem, baš sada, na početku ove godine koju smo čekali kao ozebao sunce, a koja u našim životima ne menja ništa osim apstraktnih brojki kojima obeležavamo dane, da sam po prvi put u životu, ja koja živim izvan vremena i prostora, srećna što broju 2020 vidim leđa. Pored svih zemljotresa, virusa, izolacija, meni je ta godina odnela i majku. Ja opet pravim prve korake, učim kako se živi. I mnogo bi mi teže bilo da podnesem sve to, da nije vas koji me tamo negde razumete. Ja sam ponosna na vas, na vašu širinu, na mekane duboke duše, na ljubav koju u njima nosite. Ponosna sam na svoje najvernije čitaoce. Nikada vam ne bih podvalila neiskreno napisan tekst, nikada vas ne bih zavodila krasnopisom i zakukuljenom rečenicama, nikada vas ne bih ponizila. Pišem vam, kao da pišem sebi. Beskrajno hvala što postojite, bez vas ja ne bih bila pisac. Da vas nema, sve što izručujem na prazne stranice ostalo bi u meni. Pukla bih prepuna svojih sranja, tako sama, prilepljena na svemir.

Želim vam srećnu 2021.

Volim vas.

Frida.

Tekst: Frida Šarar

Komentari